Ministarka prosvete o peticiji da se u školu ide 4 dana: Ovo sam posavetovala novu direktorku "Ribnikara"

Ministarka prosvete prof. dr Slavica Đukić Dejanović uz sve iskustvo koje ima, otvoreno kaže da je sa velikom zebnjom i odgovornošću prihvatila ovu funkciju, koja je usledila nakon velike tragedije u Osnovnoj školi "Vladislav Ribnikar" u maju ove godine. Ova škola je prošle nedelje dobila novu direktorku, a ministarka prosvete u intervjuu za Telegraf.rs otkriva šta ju je posavetovala. Povodom pokrenute peticije kojom se traži da deca idu u školu 4 dana, navodi da sama inicijativa iziskuje jednu analizu, i to suštinsku, i da ne možemo biti nemi na 50.000 potpisa.

Ministarka navodi i da joj je cilj da na ovoj funkciji unapredi saradnja, poverenje, nivo funkcionisanja učenika, nastavnika i roditelja, a da bi se vratio ugled profesorima kaže da je naophodno da popravljanje njihovog materijalnog statusa mora biti kontinuirani zadatak. Kaže i da će 2024. biti godina u kojoj će težiti da prosečna primanja u prosveti ne budu ispod republičkog proseka.

Smatra da svaka škola mora da ima bar psihologa ili pedagoga, najbolje oba, i  s tim u vezi otkriva da je planirano da se zaposli u ovoj godini njih 260. Navodi da baš svuda nedostajuprofesori matematike, informatike, fizike, srpskog, engleskog i nemačkog jezika.

Ističe i da škole ne treba da se dele na elitne i one koje to nisu, da je ta podela veštačka i da je u stvari, svaka škola elitna institucija. 

• Koji je vaš cilj na ovoj funkcijii i koliki je izazov biti ministar prosvete posle tragedije koje nam se, nažalost, dogodila u Osnovnoj školi "Vladislav Ribnikar"?

Uz sve iskustvo koje imam moram priznati da sam sa velikom zebnjom i odgovornošću prihvatila ovu poziciju, i cilj uopšte mojih saradnika, ja pretpostavljam i čitavog društva je da škola u principu pored obrazovno-vaspitne ima i onu funkciju da obezbedi veći stepen sigurnosti deci, i da roditelji sa manje briga šalju svoju decu u školu. Naravno da je osnovni cilj Ministarstva prosvete u principu da unapredi metode i obrazovanja i vaspitanja dece, i sve ono što se dogodilo pre svega u "Ribnikaru" i u Mladenovcu, 3. i 4. maja, je bila situacija u kojoj su zanemela sva školska zvona.

Dakle, sve je prekinuto. Taj muk je bio period u kome Vlada Republike Srbije odlučila da formira i jednu komisiju koja će se baviti mentalnim problemima u školama, i jedan od ciljeva, zbog moje bazične profesije, je sigurno da veći stepen psihološke sigurnosti i socijalne podrške dajemo pre svega učenicima, ali i nastavnicima i roditeljima. Dakle, cilj je da se unapredi saradnja, poverenje, nivo funkcionisanja i učenika i nastavnika i roditelja, i kroz čitav niz projekata i programa to ćemo raditi u ovom periodu.

• Da li to znači da će se možda i povećati broj psihologa i sociologa u školama?

PViše od  90 psihologa i pedagoga je pre 3. maja već bilo uposleno u periodu od godinu dana u školama, osnovnim i srednjim. Naravno, to nije dovoljno. Ocena je da svaka škola mora imati bar psihologa ili pedagoga, najbolje jednog i drugog. I u ovoj godini je planirano da primimo 260 novih, koje ćemo uposliti psihologa i pedagoga. Veličina škole ne sme biti razlog da škola ima ili nema ove saradnike i stručnjake, jer zapravo svakom detetu, svim nastavnicima u nekim okolnostima može biti potrebna ta stručna podrška.

• Deo ste već rekli, a šta je još od mera, od tada do sada, preduzeto da se smanji nasilje u školama, a šta će tek biti urađeno?

Krenuli smo u čitav niz projekata koji pre svega podrazumevaju edukaciju i učenika i nastavnika i roditelja, kako bi se prepoznale forme nasilja koje su skrivene i koje mogu biti najopasnije, jer iznenade i decu i školu i atmosferu kompletnu. Ali, ono što je posebno važno, mi smo izmenama zakona iz oblasti obrazovanja, a taj set zakona je u Narodnoj skupštini, doneli čitav niz mera za koje se nadam da će biti izglasane kao promena norme, dakle kao izmena i dopuna zakona.

Pre svega, učenici se ocenjuju ocenom iz vladanja koja ulazi u prosek. Zatim ono što je dalje važno, učenik se može poslati i na prinudni rad i na humanitarni rad. Zatim, ako se pokrene postupak disciplinski ili krivični protiv roditelja, odnosno protiv učenika, ne može se učenik prebaciti iz jedne škole u drugu dok se postupak ne završi. Roditelji mogu biti novčano kažnjeni. I te granice su od 10.000 do 100.000 dinara za različite prestupe koje napravi učenik, ili neka druga dela.  Da on ima više od 18 godina, imala bi snagu krivičnog dela, ali nema jer se radi o maloletnom licu.

Znači, u svakom slučaju mi smo pooštrili mere koje su iz domena sankcija. Međutim, meni se čini da su mere koje radimo kao preventivne mere neuporedivo značajnije i dalekosežnije, imaju pozitivne posledice i pozitivan uticaj na nekog. Na primer, sa Ministarstvom unutrašnjih poslova mi smo se opredelili da decu do četvrtog razreda osnovne škole edukujemo neuporedivo više o problemima saobraćajnog traumatizma, o problemima različitih vanrednih okolnosti koje mogu nastupiti i to, kako dete treba da se ponaša u tim situacijama, kako da ih na vreme prepozna, kome da se obrati. A, kod učenika viših razreda nasilje je tema koja se radi apsolutno i teorijski i s aspekta praktičnih posledica kontinuirano u svim školama u Srbiji.  Mi govorimo o vaspitanju dece i smatramo da je bitno znanje o nasilju i prevenciji nasilja, da su znanja o empatiji, znanja o solidarnosti, o drugarstvu, o poštovanju starijih, o negovanju odnosa roditelj-nastavnik koji često decu dovode u situaciju da su raspolućena, da ne znaju koga da poslušaju, da li je učitelja u školi ili kod kuće mamu i tatu, koji imaju apsolutno suprotne stavove. Dakle, o svemu tome ćemo ove godine mnogo više raditi i ovo će biti godina u kojoj će taj vaspitni karakter u odnosu na obrazovni malo dominirati u odnosu na prethodne..

• Kako da spojimo stavove roditelja i prosvetara?

Neuporedivo češći kontakti uz podršku stručnjaka roditelja, otvoreni roditeljski sastanci, razgovori na najrazličitije teme u školi, između razrednih starešina, nastavnika i roditelja. Deca treba da pitaju i tate i mame i nastavnike u istom momentu da im daju odgovor na pitanje, da se usaglašavaju.  Mi smo već krenuli sa okruglim stolovima i razgovorima tog tipa u nekim školama, ali prosto smo preporučili kao model za sve škole u čitavoj Srbiji. Jer, znate, problem se ne događa samo u elitnoj školi, u beogradskoj školi. Problem može biti u svakoj školi, i svedoci smo činjenice da škole ne možemo deliti na jedne i druge.

• To sam i zapravo htela da vas pitam. Zašto nam se škole dele na elitne i na one koje to nisu?

Vidite, elitizam je termin koji ja ne bih sada tumačila, ali moram reći da je poprilično izvikan. Sigurno je da neke škole imaju bolja učila, da su nastavnici i učenici možda češće na takmičenjima ostvarivali neka priznanja, da su vrlo uspešni ljudi učili u nekim školama. Ne možemo školu zvati elitnom zbog toga. Škola je, pre svega, elitna kao institucija. Svaka škola nosi jedan elitizam i treba da bude centar kulture, obrazovanja i centar širenja dobrote za okruženje u kome se nalazi. Meni je ta podela vrlo veštačka, mislim da je zloupotrebljen elitizam kao termin i suštinski mislim da se ne razume.

• Da li se kažnjavanje roditelja zbog dece koje su nasilno pokazalo delotvornim odnosno da li je već neko od roditelja kažnjen?

U ovoj školskoj godini nemam informacije da je bilo ko kažnjen, a da su roditelji upoznati sa mogućnostima da mogu biti kažnjeni i da nove zakonske odredbe koje će se tek primenjivati u budućnosti su nešto drastičnije i strožije od ovih, to da. Ja, u principu, mislim da je kazna pomalo izgubila značaj. Kad nismo uradili sve što je možda trebalo da uradimo, nismo na vreme uvideli neku problematiku pa se nešto ružno dogodi, onda pribegavamo sankciji.

Sankcija bi na počinioca trebalo da deluje tako da njega ispravi, ali masovno mi ništa ne radimo time što smo jednog roditelja kaznili, ako nam drugi roditelji budu praktično tolerisali ponašanje deteta u relaciji sa decom. Prema tome, što manje sankcije, što više prevencije, biće više uspeha u obrazovnom radu, u smanjenju nasilja, uopšte jednoj želji koju svi mi imamo, da nam škola bude bezbedno mesto, mesto gde se širi znanje, ljubav i igra.

• Zašto su nam deca agresivna?

Vidite, agresija je svojstvo koje ima svaki čovek. I neki Levanovi kriterijumi kažu da je četvrti od deset kriterijuma zdravlja, normalnosti i umerena agresija. To znači, ako ste vi prema meni danas nekorektni, ja na vašu nekorektnost treba da reagujem verbalnom nekorektnošću sličnog nivoa. Dakle, hoću da kažem da je agresija prisutna u svima nama, ali način kako se ta agresija eksponira, uči se po modelu. Deca uče uglavnom od roditelja i nastavnika, od starih drugara, braće i sestara. Prema tome, mi moramo negde već u najranijim godinama identifikovati onu decu koja imaju problem ispoljavanja agresije. 

Dete koje u najranijem detinjstvu baca igračke kad se naljuti, čupa druga, šutira ga, baca sveske, knjige, dakle ispoljava agresiju na male povode, na jedan neadekvatan način, ne sme da bude žigosano, njega vaspitač i roditelj moraju tretirati kao dete sa kojim se razgovara i čija se agresija usmerava u duševno prihvatljive forme. Baviće se neki sportom, gde će boksom, na primer, gde će jedan deo svoje negativne energije uspeti da isprazni i da na taj način prosto pokažemo da brinemo na pravi način o tom detetu. Dakle, kad mi treba da identifikujemo agresiju kod mladog čoveka? Čim se rodi, čim progovori, čim ima prve socijalne kontakte, ali ne da ga žigošemo i da kažemo da je dete agresivno, već dete treba usmeravati na poseban način.

• Da li vam se čini da su učenici preopterećeni? Znate da je pokrenuta je peticija da deca u školu idu četiri dana. Da li će ta peticija se uzeti u razmatranje ako se sakupi potreban broj potpisa?

Znate, čim 45.000-50.000 dece nešto potpiše, to bez obzira što nama kao ministarstvu dokument nije upućen, to mora skrenuti našu pažnju i mi ćemo određenim institucijama, pre svega Zavodu za unapređenje vaspitanja i obrazovanja, odnosno obrazovanja i vaspitanja, i ostalim institucijama uputiti sadržaj tog teksta.

Ali, broj časova, koji je, inače, zakonom predviđen maksimalan broj, a dobro je kad je uvek to manje u školama, je takav da petodnevnu radnu nedelju prosto proglasio je jednim modelom koji je zakonska forma. Sve izmene i promene koje moraju biti u skladu sa strategijom do 2030. godine o promenama u obrazovanju i vaspitanju, i u skladu sa akcionim planom koji proističe iz te strategije, ćemo i te kako uzeti u obzir. Dakle ideje o tim promenama ćemo analizirati. Veliki broj stručnjaka, multisektorski pristup iziskuje analizu i ovog pitanja.

Naravno da od uzrasta dece zavisi da li treba tri dana da budu kod kuće, a četiri da idu u školu, ali ono što je sigurno, to je da takve inicijative upravo govore da deca žele da budu pitana kako da im izgledaju obrazovno-vaspitni programi. Divno je što žele u tome da učestvuju, da li nekih drugih 50.000 dece misli da to nije dobro, vrlo je verovatno. Sama inicijativa iziskuje jednu analizu i to suštinsku analizu i ne možemo biti nemi na 50.000 potpisa.

• Zašto srednjoškolici imaju veći broj časova u odnosu na ono što je zakonom propisano?

Zakon kaže da u srednjim stručnim školama ne može biti više od 37 časova per nedeljno, odnosno za gimnazije 36 časova. Gotovo da nema škole koja ima taj maksimum. Slobodne aktivnosti, časovi sa razrednim starešinom ne ulaze u taj fond časova i dok se to ne promeni, mi ne možemo očekivati da škola može da ne poštuje zakon. Dakle, preko tog limita nema škola ili ako ih ima, naša inspekcija su obavezni da to identifikuju, i takvi rukovodioci škola, odnosno nastavnici koji ne poštuju zakon, prosto su izloženi sankcijama.

• Kažu da ima i onih koji imaju i po 42 časa.

Mi nemamo tako veliki broj inspektora da možemo obići svaku školu, ali na svaku prijavu ćemo vrlo reagovati kao i do sada i zakon se mora poštovati. Ono što je sigurno, to je da sama priprema časa i dinamika časa ne sme biti smarajuća, što bi rekli mladi, za decu. Ono što je bitno, to je da priprema časa podrazumeva individualni pristup. To ne znači da će nastavnik prići svakom detetu posebno, nego nastavnik mora znati da u toj učionici, u kojoj drži on čas, ima dece koja vrlo lepo reaguju na klasičan način predavanja i ispitivanja. Ali, ima introvertne dece, ima ekstrovertne. Program mora biti prilagođen svakoj grupi dece, a te grupe dece prepoznaju vrlo dobro psiholozi, pedagozi, roditelji sugeriraju da im je dete tako i tako. I nastavnik u pripremi časa mora praviti dinamiku, koja će na neki način biti podjednako interesantna za sve tipove učenika koji su tu.

• Da li ćete se boriti za to, a to je sada i trend u mnogim školama, da se ukinu mobilni telefoni i pametni setići?

Autonomija škole je negde to već uradila i doneli su takve odluke, kao i za uniforme. Imate nekoliko škola gde su se deca i roditelji dogovorili da predlože nastavničkom veću škole da donesu odluku o uniformama. Neke škole su rekle može se doći do škole s mobilnim telefonom, onda se on ostavlja u kaseti i uzima se kad se pođe kući. U sklopu te autonomije donose se različite odluke.

Ima škola gde se ta moderna tehnologija prosto koristi kao pomagač u učenju. Pa, nastavnik kaže u jednom delu časa, poslednjih pet minuta ćete biti u prilici da sami, zahvaljujući informacijama koje imate na internetu, dođete do nekih podataka i da vidimo kako se ko tusnalazi. Dakle, to je onako prilično šarenoliko rešeno, mislim da tako treba da ostane, a da škole u okviru svoje autonomije donesu odluke koje će biti u skladu opet sa uzrastom učenika, njihovim interesovanjima, ja bih rekla i kreativnošću profesora.

• Nedavno je postavljena nova direktorka Osnovne škole "Vladislav Ribnikar". Da li ste nešto posavetovali novu direktorku?

Da, praktično njen prvi radni dan je počeo u razgovoru koji smo imali sa njom, mi iz Ministarstva. Znate, posle svega što se dogodilo nije ni malo lako i bio je veliki problem da neko uopšte prihvati da bude prvi među jednakima i najodgovorniji, to je direktor. Kao što znate, jedna direktorka je bila primorana da podnese ostavku jer je ocenila da prosto nije mogla da odgovori ili svom sistemu vrednosti ili onome što je škola od nje tražila.

Direktorka koja je sada izabrana je iz kolektiva, dugo je učiteljica, znaju je svi, imamo utisak da će imati dobru saradnju sa nastavničkim većim i ostalim nastavnicima. Savet je bio da toj vaspitnoj funkciji učenika posvetimo svi skupa veću pažnju nego obrazovnoj, jer je to škola u koju idu često deca koja su vrlo ambiciozna, gde roditelji vrlo učestvuju u sticanju znanja i kod tih dece, obično, u Ribnikaru nije problem znanja, ali je očigledno problem psihološkog funkcionisanja pojedinaca.

• Šta ste je posavetovali?

Savetovala sam da taj kontakt nastavnika i roditelja, i da uopšte svi akteri učenja, a to su učenici, nastavnici i roditelji, imaju što češće zajedničke razgovore u kojima će upravo ta komponenta nerazumevanja, eventualno različitih poruka roditelja i škole, biti tema. I više tematskih skupova, ne mora to biti čitav razred, mogu to biti samo devojčice, mogu to biti samo dečaci, mogu to biti samo oni koji osećaju da imaju napetost. Savetovala sam da prosto na taj način prilazi razrešavanju onih problema koje svi mi još uvek vrlo osećamo kada je u pitanju škola "Vladislav Ribnikar"

• Kako vratiti ugled prosvetnim radnicima?

Prosvetni radnici zaista rade najznačajniji posao i mi to uvek kažemo, a onda se suočimo sa tim da decenijama unazad nisu imali dobra finansijska sredstva za svoju egzistenciju, da nisu uvek imali dovoljnu podršku države, da su dolazili često iz svojih porodičnih sredina sa nerazrešenim problemima u radnu sredinu, pa su deo te atmosfere, naravno, kao i svi mi prenosili na decu. Dakle, ne samo materijalni status, već prosto dostojanstvo prosvetnog radnika se može pre svega vratiti činjenicom da oni sami rade svoj posao na najsavesniji mogući način, da svojim ponašanjem budu modeli za ono što je valjano, a naravno da država razmotri sve mogućnosti kao što je to uradila u prethodnoj kalendarskoj godini da poveća primanja, odnosno plate prosvetnim radnicima. Za 31 odsto povećane su plate prosvetnim radnicima u prethodnoj godini, i 2024. godina će biti godina u kojoj ćemo težiti da prosečna primanja u prosveti ne budu ispod republičkog proseka.

• Koje kadrovi nedostaju?

Ono što je evidentno, to je da profesori matematike, informatike, fizike, srpskog, engleskog i nemačkog baš nedostaju svuda. I zbog toga smo u ovoj školskoj godini, upravo taj konkurs je u toku, raspisali stipendije za studente odgovarajućih pedagoških smerova, ovih koje sam nabrojala, sa stipendijama koje su 19.600 mesečno, kako bi na trećoj i četvrtoj godini, odnosno već od druge godine, studenti koji dobiju te stipendije se opredelili za pedagoški rad. Ali, tu moramo biti potpuno otvoreni. Ako neko završi fakultet i ima mogućnost da radi svoj posao koji voli u školi, ili je duplo više plaćen kod nekog privatnika ili u privrednom sektoru, veliki broj talentovanih nastavnika će nam, nažalost, otići. Zbog toga popravljanje materijalnog statusa u školi i dalje mora biti kontinuirani zadatak i država na tome vrlo radi.

(Telegraf.rs)