Jedan od najstarijih Aleksinčana proslavio 101. rođendan: Evo šta kaže o svojoj dugovečnosti

Dobrivoje Živanović, jedan od najstarijih stanovnika aleksinačke opštine, napunio je minule nedelje 101. godinu.

Za dugovečnost ovaj vremešni Aleksinčanin nema objašnjenje, osim da su možda geni u pitanju, pošto je njegova baba po majci doživela 105. godinu.

Preporučujemo

Živanović je rođen 1922. godine, ali u njegovim ličnim dokumentima se navode dva različita datuma – u ličnoj karti 6. oktobar, a u zdravstvenoj knjižici 5. oktobar. Deda Dobrivoje, kako ga svi zovu, kaže da bi trebalo da se ta greška ispravi i upiše jedan datum, a njemu je svejedno koji će biti. Važno je samo, dodaje, da je tačna godina rođenja, a to jeste 1922. godina.

Živanović živi sam od kako je pre 23 godine umrla njegova supruga Slavoljupka. Dece nisu imali, a od najbližih srodnika ima rođenu sestru, koja je 16 godina mlađa, dok su dva brata preminula. Deda Dragoljuba obilazi sestričina koja, kao i njegova sestra, živi u aleksinačkom selu Trnjane. O deda Dragoljubu od kada je ostao bez supruge brine Aleksinčanka Suzana Tasić, a u pomoć priskaču i njena deca. Oni mu kupuju namirnice, donose obroke, počiste kuću jer je Živanović, zbog očnog pritiska, oslepeo pre tri decenije. U poslednje vreme i slabije čuje, ali ga um i dalje odlično služi.

Na pitanje kako je Živanović odgovara: „Koliko godina imam i nije loše. Ide nekako, da se ne žalim“.

Iako je zakoračio u drugi vek odlično se seća svih značajnih dešavanja u njegovom životu, čak i godina kada su se dogodili.

„Rođen sam u Rutevcu, tu sam se i oženio Slavoljupkom. Venčali smo se u crkvi istog dana kada su se venčali Suzanini deda i baba. Za vreme rata, 1944. godine bio sam mobilisan, ali ne samo ja, svi mlađi muškarci iz sela su bili mobilisani. Otišli smo u Niš, tu je bilo okupljanje i tu su nas podelili na čete i bataljone. Odatle su nas poslali u Bosnu, a iz Bosne smo otišli u Hrvatsku, pa u Sloveniju. Došli smo do same granice sa Austrijom i tu su nam rekli da je rat završen. Odatle su me poslali u Vršac. Tamo sam godinu dana bio stražar u logoru“, priseća se deda Dragoljub.

Nakon rata, 1948. godine, zaposlio se u fabrici nameštaja „Jelka Radulović“ u Aleksincu. U to mesto su se sa suprugom doselili i izgradili skroman dom.

„U toj fabrici sam radio do penzionisanja, 1985. godine. Za tih 37 godina koliko sam radio, nisam imao ni jedan dan bolovanja. Nikada nisam bio bolestan, a nikada se nisam ni povredio, a radili smo sa bušilicama, brusilicama, testerama...“, kaže Dragoljub.

Dok je bio mlađi, kaže deda Dragoljub, volio je da sedi sa društvom u kafani. Voli cigaretei, ali ne mnogo.

„Imao sam jedno vreme povišen šećer pa sam jeo dijetalnu hranu, ali sad više nemam pa jedem sve što i ostali. Suzana mi kuva i sprema sve ono što i svojoj porodici. Od pre 20 godina kada su mi prepisali dijetu, jedem raženi hleb. Svakog jutra pojedem tri parčeta raženog hleba i pola litra mleka“, govori deda Dragoljub.

Dodao je da odavno više nema nikakvih želja. Zadovoljan je što može sam da brine o sebi u kući, može da se sam okupa, obrije, čak i da se sam ošiša mašinicom. Dane provodi uz radio i ni jedan dan ne propušta svoju omiljenu radio emisiju.

(Dragana Kocić/Telegraf.rs)