Stari uča iz Beograda došao u Homolje na godinu, a ostao ceo vek: Đaci ga naučili vlaški, odškolovao 800 dece

U holmoljskom selu Laznica kod Žagubice, učitelj u penziji, Beograđanin Rade Đorđević, došao je sa svoje 22 godine. U nameri da odradi samo jednu godinu kao stipendista, ostao je punih šest decenija.

Danas gazi devetu deceniju, britkog uma i fantastične memorije, u ovom selu je opismenio gotovo 800 ljudi. Za većunu se i dan-danas seća u

kojoj klupi je ko sedeo, a zbog njih je naučio i danas perfekno govori vlaški jezik.

"Čim sam došao kao mlad, meni su Lazničani rekli: 'Znaš li ti, učo, ko se napije vode sa korita Mlave, ko jednom dođe u Homolje i kome vlajna dune u usta, taj se nikada odavde ne vraća' i tako je bilo", kroz smeh govori omiljeni učitelj Rade Đorđević, koji uvek kaže da je iz Laznice.

I to se i potvrdilo. Ovaj rođeni Beograđan, na predlog svoje tadašnje profesorke Vere Pešić, majke čuvene glumice Stanislave i političarke Vesne, put Homolja je krenuo daleke 1962. godine. U nameri da kao mlad učitelj, stipendista, odradi samo godinu dana staža i vrati se svetlima velikoga grada, sudbina je htela drugačije.Ostao je veran Homolju do dana današnjeg u kome u svojoj 83. godini uz drugu suprugu Veneru, provodi mirne penzionerske dane.

"Zaljubio sam se u ovo selo odmah. Okruženo brdovitim vencem Prislopa i Konuna u čijem se nastavku prostire nekadašnje Rimsko nalazište sa ostacima rudnika bakra i zlata, a čiji se delovi rudarskih okna vide i danas, brzo su postali sastavni deo mog života", priča stari učitelj i nastavlja.

"Potpuno mlad u netaknute delove Homolja, došao sam iz sasvim drugog sveta, iz urbane sredine, metropole, u nameri da ću se zadržati samo kratko. Na predlog moje tadašnje profesorke javio sam se na konkurs za učitelja, objavljen u dnevnom listu 'Politika'. Profesorka me je jako volela, jer sam parlao francuski, ali i zato što sam jako rano ostao bez majke i potičem iz siromašne porodice. Na njen nagovor poslao sam molbi i odgovor je stigao za tri dana da sam primljen. Tada kreće sudbina da kroji moj životni put", priseća se učitelj Rade.

"Najpre sam došao sam u međuvremenu sam se oženio. Sa svojom prvom suprugom Nadom sam dobio troje dece. Ona je bila Bosanka i za mene se udala sa svega 17 godina. Najpre je želela da se vratimo za Beograd, ali kako je vreme odmicalo, sve je više bila uz ove pitome ljude, vezala se za njih, prihvatila način života. Zavoleli smo ovo selo i više nismo imali nikada želju da ga napustimo. Sećam se, u školi u kojoj sam krenuo da radim tada je bilo 750 đaka. Selo je imalo 5,5 hiljada ljudi, dok je centar, Opština Žagubica, tada brojila 3,5 hiljade stanovnika manje. Laznica je tada bila druga po veličini odmah iza Azanje.

Lepa su to vremena i lepo se živelo. Jedini problem koji sam imao je jezička barijera, koju sam morao da premostim kako bih mogao da radim. Preuzeo sam dva odeljenja koja su brojala 69 đaka, od kojih se samo na prstima jedne ruke moglo nabrojati koliko ih je govorilo srpski jezik. Svi su govorili vlaški. Pa, sam tako ja malo uz crteže, malo ja njima na srpskom, oni meni na vlaškom, naučio vlaški jezik koji sada perfekno govorim", priča učitelj Rade.

Nekada su u selu učitelj i sveštenik bili sve. Najučeniji i najcenjeniji ljudi. Pa, tako Rade nije bio samo učitelj, već je predavao brojne predmete u školi. Njegova ljubav bila je i ostala muzika koja mu i dan danas ispunjava dušu. Godinama je svirao, bio aktivan na svim poljima, vodio folklornu sekciju najpre, a potom KUD Laznica.

Britkog uma i savršenog pamćenja, evocirajući uspomene, učitelj Rade se seća i s ponosom kaže da je kroz njegov rad opismenjeno gotovo više od 800 đaka i na put izvedene brojne generacije.

"Pamtim skoro svakog svog đaka. Neki me i dan danas obilaze. U pojedninim porodicama u kojim sam učio decu danas znanje iz muzike prenosim na najmlađe potomke, kroz smeh priča starina. Ali, nažalost danas je sve manje i manje dece. Nekada su porodice imale puno mališana. Svuda se mogla čuti nihova graja. Pamtim da je u dve porodice tada bilo blizu dvadesetoro. Svadbena veselja u jednom danu po tri, a sada ne pamtim kada je bilo neko veselje. Selo je pusto, nema mladih. Svi su krenuli za boljim životom i pečalba uzima danak. Ostali su samo stariji ljudi. Najviše je pustih modernih kuća okovanim modernim ogradama u kojima ne živim niko samo se uselila neka čudna tišina. I škola je sa svega nešto više od 60 učenika, sa setom priča uča.

Ostao je omiljen među meštanima Laznice. Među komšijama, bivšim učenicima, sa kojima se svakodnevno sreće. Posedi na klupi u centru sela, proćaska ponešto o prilikama u zemlji i na obične, svakodnevne teme. Neretko se i zasvira, jer u vlaškim selima ljudi imaju dušu. Vlaška muzika je kako kaže Rade, otkrovenje za uho i dušu.

Međutim, ipak najsrećniji je kada ga na porodičnom imanju posete deca. Ono što svakome razgali dušu, je kada se ovaj starina koji ponosno gazi devetu decenju lati svoje violine i frule pa uz sina Aleksandara koji je dar za muziku nasledio od oca, napravi pravi štimung.

"Dolazimo često da ih posetimo. Ova vikendica je Božiji dar. U srcu Homolja, gde je netaknuta priroda, čist vazduh i mir, često pobegnemo od gradske vreve. Nadam se da ćemo još malo, za koju godinu moguće i pre da se preselimo ovde, priča Aleksandar Đorđević, učiteljev sin, koji sa porodicom živi i radi u obližnjem Boru. A učitelj Rade, pažljivo sluša i jedva priželjkuje taj trenutak. Do tada će uz svoju Veneru, kao i do sada da se raduje svakom novom danu".

(Telegraf.rs / Milica Ristić)