Ljubav prema konjima, bila je jača od svega: Priča starog džabasa

Trgovina na vašarima je nekada bili jedini način preživljavanja. Na vašarima se nije samo trgovalo, nego se družilo i razgovaralo. Nekada su druženje i razgovor sa drugim ljudima čoveku pričinjavali mnogo veće zadovoljstvo, nego danas – sa osmehom i setom na licu, priseća se svojih trgovačkih dana džambas iz Vrbasa, Vukašin Ristić (72).

Na pitanje kako se rodila njegova veza džambaskim zanatom, kaže:

- Tradicionalno se moja porodioca bavila džambastvom. Odrastao sam uz konje, kao i čitava moja porodica. Deda, pa otac. Nisam mnogo voleo školu, ali su me roditelji ipak „naterali“ da se obrazujem. Kasnije sam im bio veoma zahvalan zbog toga. Od malena su me privlačili konji i samo sam u njih gledao. Ljubav prema konjima bila je jača od svega. Otac nas je imao petoro, ali niko nije voleo konje koliko sam ja. Rad sa konjima zahtevao je veliku obavezu i brigu, ali sam ja to sve sa velikom ljubavlju obavljao - kaže Ristić, koji nam nadalje opisuje kako se nekada trgovalo na vašarima:

- Bilo je tu razгličite robe, zanata i kultura. Sve ste mogli da nađete na jednom mestu. Kad se setim, kako je tu bilo lepih konja. Konjsko meso bilo je cenjeno, kao i danas, nije se ništa promenilo. Nekada su Italijani i Francuzi dolazili na vašar i kupovali konjsko meso za farmu svinja. Svinje su hranili sa tim mesom. Skuvali bi ga u kotlu, dodali malo prikrupe i davali svinjama. Nekada je i kod nas u selu, bila je jedna stara farma, čiji je vlasnik od mene kupovao konje. Danas ona više ne postoji.

Tačan broj konja, koliko je imao u životu, nije mogao da kaže.

- To samo Bog zna. Poslednjeg konja prodao sam pre dve godine. Imao sam i dva prelepa trkača, i njih sam nažalost morao da prodam. Trenutno imam samo jednu kobilu, moju mezimicu Višnju, koja mi je melem za sve rane, ona me održava u životu. Ne mogu da vam opišem koliko me ta kobila voli, ali i ja nju.

Pitamo ga kako je od "lošeg" konja pravio dobrog.

- "Loš" konj, obično nije voleo gazdu, gurao ga je od sebe i nije želeo da ga sluša. Kada bi kupio takvog konja, morao sam da uložim mnogo truda da bih ga doterao. Uvek sam uspevao. Iako je to samo životinja, shvatao bi da bez mene ne može da živi. Polako bi mu davao hranu, češljao ga, timaгio, osetio bi da mu ne želim ništa loše. Nekada je to trajalo nedelju dana, a nekada, boga mi i nekoliko meseci. Na kraju smo uvek uspevali da se sprijateljimo - priča naš sagovornik.

Navodi da se nekada veoma lepo moglo živeti od džambastva.

-  Zarađivale su se dobre pare. Ne znam da li se sećate stare crvene novčanice sa konskom glavom. E, za jednog konja dobijao sam po pet takvih novčanica. Možete li da zamislite koliko je tada život bio lep. Svi su bili zadovoljni.

Ovaj stari džambas, nažalost, nema naslednika.

-  Imam sina, ali on je veliki zaljubljenik u automobile, kao ja nekada u konje. Danas mladi ljudi nisu toliko zainteresovani za ovaj posao. On praktično više ne postoji. Još uvek ih po negde ima, ali veoma malo. Skoro u susednom selu video sam čoveka drži četvoro, petoro konja, voli ih kao i ja. Da sam mlađi nastavio bih tradiciju, ali polako snaga mi ponestaje i nažalost ne mogu više time da se bavim. Međutim, ljubav prema konjima će zauvek ostati - siguran je Ristić.

Foto: Ministarstvo informisanja i telekomunikacija

(Telegraf.rs / A. N.)