Marko i Goran dele istu bolničku sobu i želju da žive: U grudima im kuca novo srce, na licu im i smeh i strah

Program transplantacije srca u Univerzitetskom kliničkom centru Srbije pokrenut je 2013. godine. Desetak transplantacija godišnje obavljano je do jeseni 2021. Epidemija korona virusa donela je prekid, a niz je nastavljen tek u martu ove godine. Tri transplantacije obavljene su za dva meseca, a od kraja jula još dve. Pet presađivanja u četiri meseca broj je kojim se u Odeljenju za transplantaciju srca ponose.

Poslednja dva pacijenta i dalje leže na Klinici za kardiohirurgiju. Jedan je operisan 29. jula i njegov otpust se primiče. Drugi desetog. Primili su nas sa maskama na licu i posebnim oprezom, kakav njihovo krhko zdravstveno stanje zahteva.

Ima li većeg poklona od života?

Ranije transplantirani već je osnažen. Govori kroz osmeh. Priča nam o sebi. Ima 40 godina, iz Kraljeva je, u penziji je. Do invalidske je bio učitelj. Kod kuće ga čekaju supruga i dete.

"Želim da uživam sa porodicom", govori o budućnosti, ističući koliko ga vesele male radosti.

Priča i o poslu, takođe sa poletom. Jedva čeka da doprinese, da nastavi tamo gde ga je bolest primorala da stane.

"Želim nešto da napravim u životu, da ne bude samo da primam penziju".

Zove se Marko Mitrić. Osam godina je živeo sa srčanom pumpom. Sve kroz šta je prošao u proteklim nedeljama smatra blagoslovom.

"Gde ćete veći poklon od života", pita se izražavajući zahvalnost porodici svog donora.

Postao srpski državljanin

Pored njega leži 53-godišnji Goran Račić iz Banjaluke. Odnedavno je srpski državljanin, u suprotnom ne bi mogao da bude transplantiran kod nas. U Beogradu se leči od časa kada su iscrpljene terapijske opcije u Srpskoj.

Njemu se snaga još nije povratila. Uspravio se u svom bolničkom krevetu, spreman za izjavu.

"Šta je to što želite da uradite kada izađete iz bolnice?"

"Da živim život", odgovara, očima poručujući koliko je ozbiljan.

Iza setnog pogleda bilo je i nešto treme, čuli smo kasnije. Masku je skinuo kad su troje neznanaca (ekipa Telegrafa) napustili sobu. I on se smeje.

Dirnuti voljom za životom zatvaramo vrata i gledamo se kroz staklo. Pacijenti mašu, mi uzvraćamo pogledom punim podrške. Ko će da uspe, ako ne oni?

Sa druge strane stakla sestre, doktorka i još trojica pacijenata. Dvojica čekaju transplantaciju, treći je na kontroli, 59-godišnji Goran Petrović iz Mladenovca. On je "otvorio sezonu transplantacije". Načelnica Odeljenja za transplantaciju i mehaničku potporu srcu u Klinici za kardiohirurgiju UKC Srbije ass. dr Emilija Nestorović kaže nam da su kontrole transplantiranih na početku česte, te da je on sada na rutinskoj proveri.

"U odnosu na to kako je bilo, osećam se fantastično", kaže nam.

Šta zakon ne dozvoljava?

U kancelariji doktorke razgovaramo o programu transplantacije u zemlji. Dr Emilija kaže nam da broj od pet transplantacija za četiri meseca uliva nadu da će se Srbija vratiti na kurs od desetak transplantacija godišnje, koliko ih je bilo pre epidemije korone ili čak više. Statistika, kaže nam, govori da bi trebalo da bude desetak procedura godišnje na milion stanovnika, te da bi prema tome u Srbiji trebalo da ih bude 70-ak, kako bi potrebe stanovništva bile zadovoljene.

Kod nas je trenutno oko 70 kardiohirurških pacijenata na čekanju. Taj se broj stalno menja, ali nažalost i održava. Lista se smanjuje povećanjem broja transplantacija, ali i usled smrti, a obnavlja povećanjem broja obolelih.

"Nažalost, moramo biti da svesni da neki pacijenti umiru", kaže za Telegraf.rs.

Kaže nam i da ima utisak da se odnos društva menja, te da o spasavanju tuđih života treba učiti odmalena.

Pitali smo i o upoznavanju transplantiranog pacijenta sa članovima porodice (preminulog) donora. Doktorka nam je rekla da želja nekad postoji, ali da zakon to ne dozvoljava, te da je moguće da se neki sami prepoznaju, povezujući datume.

"Ipak je Srbija mala zemlja, pa nekako dođu do tih informacija", kaže.

Čudesna priča Stefana Đorđevića

Ovom prilikom prokomentarisala je i slučaj jednog od pacijenata sa čudesnom životnom pričom. Sedam dana ležao je otvorenih grudi na toj klinici. U ptianju je Stefan Đorđević (33) iz okoline Leskovca, koji devet godina živi sa srčanom pumpom. U međuvremenu je stvorio porodicu, koja se početkom ovog meseca uvećala za četvrtog člana. Ali se njegovo stanje toliko komplikovalo da je postao alergičan na lek koji bi trebalo da se koristi tokom operacije.

Kako nam je u poslednjem razgovoru rekao, očekuje da tim iz Srbije uputi u inostranstvo na obuku kako bi mogli da ga operišu koristeći zamenski lek.

"Zvali su me prvog ponedeljka u junu. Poslaće naše stručnjake u inostranstvo, na obuku. Verujem da će imati koristi i ubuduće, ali trenutno sam ja jedini koji je alergičan na heparin. Pre toga godinama, od 2018. godine nisam dobio nikakve vesti", rekao nam je početkom jula.

Doktorka je potvrdila da su načinjeni prvi koraci da se Stefanov problem reši.

"Stefan je u tom trenutku možda bio i najmlađi pacijent, koji je sada, evo, otac dvoje dece. Već je deveta godina na srčanoj pumpi. Nažalost, imao je brojne komplikacije u toku svog lečenja i jedna od tih jeste alergija na heparin. S obzirom na dostupnost određenih lekova, a kad nemate tih lekova, nemate ni iskustva, onemogućava nam da uđemo u program transplantacije. Stručna komisija je poslala preporuku da se on transplantira u inostranstvu, ali svaka zemlja može da transplantira samo građane svoje zemlje. Dalje je od ministarstva otišlo prema Fondu, a mi čekamo uputstvo. Još mi nismo dobili nikakva uputstva za dalje korake što se tiče njega."

(Telegraf.rs)