Evo gde živi najstariji Sremac: Zove se Branko i napunio je 98 godina, a ima i poruku za mlade

Najstariji Sremac Branko Lođinović-Čičan (98) iz fruškogorskog sela Grgurevci, među poslednjim je živim partizanima! Zdrav, krepak, ljubitelj života i ljudi, svoju formu održava jedući slaninu i banane, a mladima poručuje: "Sreća je u malim stvarima", piše mitrovica.info. 

- Prođe život kao tren! Trepneš i već mu dođe kraj, a bilo je, verujte starom dedi, predivnih, ali i tragičnih momenata. Kao dečkić sa 13 godina doživeo sam masakr i pokolj 300 meštana Grgurevaca! Mater moja mila spasla me je tog dana 6. juna 1942. godine sigurne smrti, sakrila od Nemaca, koji su mi u nepovrat odveli oca sa svim muškima u grobnicu. Terali su ih na kraj sela, tu gde je njima posle rata podignut spomenik. Trčeći, onako go i bos tog jutra, preturao sam po leševima tražeći oca. Stravičan prizor zatekao sam na Orašju, ruke, noge, glave, a krvava pena nadigla se na deset metara, sećajujući se svakog detalja - oživljava davnu prošlost pred našim očima deda Branko, u Sremu poznat po partizanskom imenu Čičan.

Preporučujemo

Tekli su zemaljski dani i Čičana posle rata odveli u Sarajevo, gde je od Tita, kako veli, dobio lep stan i tamo upoznao ljubav svog života, lepu Bosanku, svoju pokojnu suprugu Grozdanu.

– Umrla je, nažalost, pre 18 godina. Izrodili smo veliku familiju, od naših dvoje dece imamo petoro unučadi i četvoro praunučadi. Ponosan sam na svoje unuke, svi su dobri ljudi i fakultetski obrazovani, unuka je doktor nauka, unuk doktor specijalista. Sam sam ovde u svom rodnom selu Grgurevci, gde smo supruga i ja stigli iz Sarajeva, baš uoči onih strašnih bratoubilačkih ratova 90-tih. Ona je bila dama, prava Sarajka, malo joj je u početku bilo teže uklopiti se ovde u seosku sredinu, umrla je tugujući za svojim Sarajevom - priča starina.

Društvo mu u starosti pravi meštanin Kuca, njegov major, kako u šali kaže, dok on njega oslovljava sa generale!

U Grgurevcima živi i ćerka sa porodicom, koja ga svakodnevno obilazi, kuva, sprema i brine o ocu.

– Lep život sam imao, to su bili zlatni dani u našoj voljenoj Jugoslaviji. Vojno lice sam bio, ali i izučio posle rata za mesara, kobasičara, pa sam puno godina bio šef prerade mesa u Sarajevu. Sad krckam svoju penziju, krckam svoje poslednje godine, družim se sa borcima, ali malo ih je među živima. Život treba voleti, treba ga živeti, sreću tražiti u malim stvarima, treba biti svoj– poručuje mladima deda Čičan.

Za kraj razgovora otkriva nam tajnu dugovečnosti i dobre forme – obožava sve sremske đakonije, a najviše pravu seljačku slaninu, sa puno zdrave masti, a malo mesa, mleko i banane, koje jede svakodnevno u velikim količinama!

(Telegraf.rs)