"Majka mi je govorila da mogu da plašim vrane. Zaključavala me je i krila": Ana je rođena bez očnih jabučica

"Možeš samo da plašiš vrane", govorila joj je majka još kao maloj, stideći se što je rodila ćerku bez očnih jabučica. Krenula je u školu i upoznala slepog mladića sa kojim je sklopila brak koji nikada niko od njihove rodbine nije prihvatio do dan danas, a iz kojeg su dobili dvoje dece. Sina su izgubili pre dve godine, a pas koji ga je uveseljavao pune četiri, jedino je što je iza njega ostalo. Priča Ane Ćurčin (68) je za roman.

Ana je rođena bez očnih jabučica, a ugradnja proteza nije moguća. Sa naočarama hrabro je koračala kroz život unatoč udarcima koji izbacuju iz težišta, ona je jačala i postidela sve koji nemaju nikakav zdravstveni problem.

Preporučujemo

Još kao maloletnu, nastavnica je želela, zbog odličnog poznavanja engleskog jezika, da je pošalje na Kembridž, ali se njeni roditelji nisu složili sa tim.

- Kao dete bila sam ponižavana i zaključavana. Moju majku je bilo sramota što ne vidim. Govorila mi je da mogu da plašim vrane i još mnoge druge teške reči. Ja nisam ni znala da ne vidim jer mi nikada nije rekla, već sam često pipala njene oči i primetila da su drugačije od mojih, jer ja sam rođena bez očnih jabučica, a kada sam krenula u školu shvatila sam da sam slepa. Nosim naočare, a čak ne mogu da mi ugrade proteze - priča Ana.

Reči u koje teško da neko može i da poveruje da je majka sposobna da izgovori rođenom detetu su Anu, kako sama kaže, ojačale.

U školi, Ana upoznaje sadašnjeg supruga. Protiv njihove ljubavi bili su kako kaže, i nebo i zemlja.

- Sa suprugom sam se upoznala 1975. godine u školi. Imali smo neku priredbu sa kulturno-umetničkim društvom u Novom Sadu, a on je svirao. Naše porodice nikada nisu prihvatile ovaj brak, čak su i našu decu ponižavali - priča Ana.

Kada je završila školovanje Ana se zaposlila u fabrici "Novitet" na telefonskoj centrali gde je radila kratko zbog porodičnih obaveza kojima je morala da se posveti.

- Kratko sam se tu zadržala jer žena u porodici ima mnogo posla, a nama je problem ta mobilnost. Kada sam ja išla u školu, beše to davno, nije postojala obuka za samostalno kretanje, a kada sam odrasla i rodila decu onda sam se oslanjala na njih. Sami smo ih odgajili, sami smo putovali sa njima. Sa svega dve godine umeli su da za ruku jedno vodi mamu, a drugo tatu. Ono što je meni bilo strašno je što su svi bili protiv nas, i nebo i zemlja. Roditelji, učenici i drugari, niko nas nije podržao, ali naš brak je opstao bez obzira na sve - priča Ana.

Dragan i Ana su pokazali da tama, uprkos invaliditetu, ne vlada njihovim životima. Mudro i dostojanstveno sa ćerkom i sinom koji su bili njihove oči, koračali su kroz život.

- Deca su nam bila uvek čista i popeglana. Kroz razne igre koje smo osmišljali, mnoga putovanja na koja smo ih vodili, odlazaka u park, čitanje bajki i priča smo se trudili da naša deca ne osete da imaju roditelje sa invaliditetom - dodaje Ana.

Najteži životni udarac primili su pre dve godine 

Njihov sin Siniša je 2021. godine umro i iza sebe ostavio samo psa Megi koja je sa njim provela poslednje četiri godine, a sada ostala uz Anu i Dragana u neizrecivoj tuzi. 

O njoj se brinu i pored hendikepa, a sada se i ona razbolela.

Kako kaže Ana, ostala su puka obećanja Sinišinih prijatelja da će obilaziti njegovog ljubimca, ali se niko od njih nikada nije pojavio da je vidi. 

Kako i sama kaže, mnogi ljudi bi od njih mogli da nauče puno o životu.

Kad čujem "jao nervozna sam", ja kažem "aman zbog čega se to nervirate, idite prošetajte. Ja ni to ne mogu".

(Telegraf.rs)