Bili smo na proslavi drugog rođendana 28-godišnjeg Dragiše: Na taj dan je "oživeo", mama Bilja je njegov heroj

U Velikom Mokrom Lugu juče u sumrak bili smo gosti na jednom posebnom događaju. Dragiša Petković, naš stari znanac, obeležio je svoj drugi rođendan. Proslava za najbliže upriličena je godinu dana od transplantacije.

Preporučujemo

Nešto ranije dobili smo pozivnicu. "Slavimo novi život", stoji na njoj. Ispod mantre i opomene nacrtan je par bubrega, duhovito sugerišući povod.

U dvorištu Petkovića okupio se njima poznat i drag svet: rodbina, prijatelji, komšije i kolege. Posedali za čajne stočiće na klupe i kućne fotelje. Na svakom stolu ponenešto od jezgrastog voća, a na platoima koji se ka stolovima nose - kafa i ratluk. Mnogima vrlo simpatičan doček.

Mama Biljana prva nas je ugledala. Dok se ona pozdravljala sa ekipom Telegrafa, jedna baka je prišla nju da pozdravi. I ne videvši mikrofon nazvala ju je majkom hrabrost. Upravo Biljana donirala je bubreg svom sinu, tako da sada oboje imaju po jedan.

Dragiša kaže da se oseća zdravim, dok majka bira reči. Sa izrazom lica koji jasno sugeriše pomešana osećanja kaže nam da je pola žene kakva je bila. Započinje, čini nam se, ali ne dovršava rečenicu - da je ostala bez muža. Njemu je najpre otkazalo srce, a potom i bubrezi. Mlađi sin je nasledio očevu bolest, ali ona nije mogla da spasi obojicu.

U nekom od ranijih razgovora rekla nam je da je pokojni suprug tražio od nje da svoj bubreg sačuva za sina.

Tako je i bilo, nekoliko godina kasnije. I sebe opominjući kaže da nije dan za teška prisećanja.

"Ali sam srećna što je Dragiša dobro!"

"Čovek ima dva života. Drugi počinje kad shvatiš da imaš samo jedan"

Kada njega pitate kako se oseća, odgovara jednom divnom rečju: zahvalno. Uzima sve u obzir: težinu bolesti koju je ostavio za sobom, trajanje lečenja koje mu je odnosilo snagu, problem transplantacije u Srbiji, što je doživeo kao svoju golgotu, sudbinu onih koji operaciju i dalje čekaju, a tek onih koji je nisu dočekali.

Sada govori o ostvarenju svega što je bilo na čekanju. Ima tri želje. Da postane fotograf, da osnuje modni brend i da osnuje humanitarnu organizaciju.

"Voleo bih da ostvarim san da postanem fotograf. To su mi snovi iz srednje škole. Krenuo sam da radim na osnivanju modnog brenda, folklornog. Bavio sam se folklorom duže od 14 godina. I dalje sam član KUD 'Zora', ali trenutno nisam igrač, nego se nadam da ću postati njihov snimatelj i režiser koncerata. To mi je neki dalji cilj. Sledeći cilj u životu, koji sam sebi zacrtao, jeste da otvorim neku organizaciju humanitarnu i da pomažem drugim ljudima koji se bore sa dijalizom. Znam kroz šta sam prošao."

Sećanja na godine unazad naziva crnim rupama. O njima ne želi da priča. Kaže da je srećan čovek, te da je put kojim je prošao trnovit, ali za njega možda najbolji.

Sa žurke na otvorenom odlazimo u času kad su se svi stolovi popunili, a naša sagovornica u veselju podigla ruke. U slavu života i pesma je krenula. Svi uslovi ispunjeni: lep kraj, prohladno letnje veče, a okupljeni gosti sa divljenjem na licu.

"Pa, se posle požali da ti nešto fali", šuškaju među sobom.

(Telegraf.rs)