Trčao koliko ga šape nose, a onda zaspao na mestu gde su se rastali: Najtužnija priča o pirotskom Hačiku

Od naših vernih pratilaca, pasa, mogli bismo mnogo toga da naučimo, što bi život ljudi učinilo mnogo lepšim, plemenitijim, sadržajnijim. Jedna od osobina koje krase pse je svakako vernost, a ovih dana se na autobuskoj stanici u Pirotu dogodila priča, nalik na onu filmsku priču o Hačiku, psu rase japanska akita koja je godinama čekala svog vlasnika da se vrati. Vlasnik se, u toj filmskoj priči, nažalost, nikada nije vratio, a Hačiko nije prestao da ga čeka na istom mestu, dok na tom istom mestu nije umro od tuge, pišu Pirotske vesti.

U ranim jutarnjim satima, putnici koji su se tiskali oko autobusa, proveravali koji autobus gde putuje, oni koji su prilazili biletari preskakali su, pokušavali da zaobiđu psa rase akita, koji je možda i mešanac akite i neke srodne rase.

Preporučujemo

Pas je nepomično ležao ispred biletarnice autobuske stanice. Neki su ljutito reagovali, drugi pak bili spremni i da odgurnu, kad bi smeli, imajući u vidu činjenicu da je reč o velikom psu. Ipak, kada su čuli priču žene koja radi na stanici, svi su se ćutke sklonili i ostavili psa na miru, da u tišini i hladovini čeka svoju vlasnicu. Da tuguje.

- Ne dirajte ga. Tužan je. Jutros rano je ispratio devojčicu, verovatno vlasnicu, trčao je za autobusom koliko ga noge nose. Mislila sam da se neće vratiti, ali on se za neki minut vratio tačno na mesto gde je poslednji put bio sa devojčicom i tu je legao da tuguje. I da čeka. Čekaće je sigurno dok se ne vrati - ispričala je polutihim glasom priču o pirotskom Hačiku žena koja se tog dana brinula da autobuska stanica u Pirotu bude čista i uredna za putnike koji dolaze i odlaze iz ovog grada.

Svaka autobuska stanica na ovome svetu, makar to bila i neka zapuštena seoska straćara sa jedva primetnim znakom o kom mestu je reč, skoro neprepoznatljiva, poprište je brojnih emocija, pravi vatromet.

Ima tu svačega, i sreće, slanja poljubaca, zagrljaja, ispraćaja u nepoznato, u novi život, nove izazove, ali ima i tuge. Neki se ovde vide poslednji put ili sa suzama u očima slute da će tako biti. Iako u početku tužna, ova naša priča o pirotskom Hačiku, duboko verujemo u to, ima srećan kraj, jer uveče psa više nije bilo na stanici. Vratio se u toplinu svoga doma.

(Telegraf.rs)