Živana o položaju Romkinja: Živimo u patrijarhatu, solidarnost je ključ

Svojim radom, mlade žene koje su uključene u društveno-političke aktivnosti mnogo puta su pokazale da je upornošću i velikim zalaganjem moguće rešeti i najveće probleme romskog naroda. Prema istraživanjima domaćih i međunarodnih organizacija, najveći problemi sa kojima se Romkinje susreću su nedovoljno obrazovanje, rodna ravnopravnost i česta diskriminacija u porodici i društvu. Ove nedaće, sa kojima se romski narod susreće već decenijama unazad, jedino je moguće rešiti udruživanjem i zajedničim delovanjem mladih, obrazovnih i harizmatičnih žene – rekla je Živana Živanović stručna saradnica pokrajinskog sekretarijata za obrazovanje i članica opštinskog veća zadužena za socijalnu politiku, omladinu i sport opštine Sremski Karlovci.

Angažovanje mladih Romkinja u društveno/političkom životu je veoma važno. Šta je Vas podstaklo da se bavite ovim poslom?

Preporučujemo

Veoma je važno da Romkinje participiraju u društvenom uređenju svoje zajednice kroz direktno učešće u nevladinom sektoru, političkim strankama ili na neki drugi način. Postoje Romkinje koje su uspele da se izbore za svoju ravnopravnost, pre svega u svojoj porodici i u čitavoj romskoj zajednici, među kojima sam i ja. Želela sam da se obrazujem i da na taj način uzmem aktivno učešće u donošenju odluka kako bih lično dala svoj doprinos u poboljšanju položaja romske zajednice, naročito Romkinja.

Na koji način Romkinje mogu i moraju da se uključe u kreiranje svog životnog prostora i kako da Romkinje u ovom društvu postanu ravnopravni sagovornici, koje će svi uvažavati?

Mi živimo u društvenom uređenju u koma vlada patrijarhat. Kada govorimo o globalnim promenama, nemoguće je samo našminkati sve te nepravde, već je neophodno stvari menjati iz korena. Mnogo većim aktivizmom i većim uključivanjem Romkinja u proces odlučivanja nekih krucijalnih stvari, kao što su zdravstvena, obrazovna i materijalna problematika, rešiće se problem Romkinja. Iz tog razloga odlučila sam da se time i bavim. Trenutno sam na poziciji stručne saradnice pokrajinskog sekretarijata za obrazovanje i članica sam opštinskog veća zadužena za socijalnu politiku, omladinu i sport opštine Sremski Karlovci. Sa ovih mesta moguće je načiniti neku društvenu promenu i unaprediti položaj žene u društvu, a naročito položaj Romkinja.

Koliko organizacije civilnog društa mogu da pomognu ženama u rešavanju njihovih problema?

Solidarnost je ključ u rešavanju problema Romkinja. Međusobno povezivanje postoji i danas u romskim mahalama, ali problem se javlja u neznanju i neobrazovanju. Organizacije civilnog društva okupljaju žene koje deluju širom naše zemlje. Nevladine organizacije su važna karika između pripadnika romske zajednice i institucija. Sve najvažnije akcije vezane su za lokalni nivo, a najveći broj organizacija deluje upravo tu. One su u neposrednom kontaktu sa romskom zajednicom. Zato sam i prihvatila mesto člana opštinskog veća, kako bih se borila za prava socijalno-ugroženog stanovništva.

Da li se slažete da su najveći problemi Romkinja, zapravo rodna ravnopravnost i diskriminacija? Kako to umanjiti?

Ne slažem se u potpunosti. U proteklih nekoliko godina situacija po pitanju rodne ravnopravnosti i diskriminacije Romkinja se drastično promenila u pozitivnom smislu. Ja sam zaposlena u pokrajinskom sekretarijatu kao stručni saradnik. Ovo je svakako pokazatelj da Romkinje mogu da rade vrlo odgovorne poslove i da kroz svoj rad budu primer čitavoj romskoj nacionalnoj manjini, a naročito Romkinjama i smatram da treba da nas bude što više, na svim nivoima. Na ovaj način umanjuju se stereotipi, predrasude.

Dakle, zapošljavanje je i dalje najveći problem?

Najveći problem je zapošljavanje i stanovanje. Stanodavci, na primer, uglavnom neće da izdaju stanove Romima. U zapošljavanju vidimo da mnogi neće da prime Roma ili Romkinju ili – gledaju da ih izbace sa posla, omalovažavaju njihov rad, neće da koriste njihove uslug.

Veliki broj raznih organizacija civilnog društva koje se pre svega bave pitanjima Romkinja, često organizuju kurseve šivenja i krojenja i polaznice dobijaju sertifikate/diplome. Dobile su i mašine i bile su spremne da prave sitne prepravke. One su uspele to da rade samo u svom naselju, u getu. Romi su siromašni pa nisu mogli ni da plate te usluge i one su završile tako što su šile zavese za nekog privatnika, takođe romske nacionalnosti, neko vrlo kratko vreme. To je bio jako težak posao, a slabo plaćen. One su se prijavljivale za posao gde god su tražili radnice, ali nisu dobijale posao. Neke su završile za frizerke, neke kurseve šivenja i znam da su se one trudile, naročito u svojoj zajednici. To stvarno nije moglo… One su dobile vreme van kuće, što im je značilo. Dobile su mašine, što im je podiglo ugled u sopstvenoj porodici jer su doprinele nečim, mogu da rade za sebe, za porodicu, ali ne i da ostvaruju neki prihod. To je jako teško, zbog svega što sam navela.

Imale smo dobar primer Jelisavete Nikolić, ona je otvorila staklenik u Novom Sadu. Potekla je iz jako siromašne porodice. Ona i muž su stekli plac da bi se odvojili od njegovih roditelja. Živeli su pod teškim uslovima. Prodavala je na pijaci, pa je stekla nešto sredstava i kupila malo zemlje. Počela je da proizvodi svoje cveće, dobijala je kasnije grantove… Nju svi uzimaju za primer dobre prakse ali niko zapravo ne zna koliko je njoj bilo potrebno snage da bi dotle došla. Jako je skromno živela i stalno je ulagala u novo. Nažalost, preminula je i mislim da je umrla mlada upravo zbog nezdravog načina života.

Na kraju, šta misliš, da li većina prepoznaje rasizam koji je u poslednje vreme u javnom prostoru sve prisutniji?

Ne, nažalost. Jako malo se govori o tome i trebalo bi da bude više promene svesti. Sa dolaskom migranata, izbeglica, ljudi su počeli da ponovo pokazuju predrasude koje imamo. Vidim da tu ima još uvek jako puno predrasuda i da rasizma nažalost ima u Srbiji.

(Telegraf.rs)