Lana je novinarka i umetnica sa šarenim štakama: Ohrabrila je mnoge, a na ulici se i sama bori s pogledima

Lana Nikolić iz Beograda, uspešna je novinarka i umetnica. Svojom emisijom na Radio Beogradu 202 nebrojeno puta otvorila je teme o kojima skoro niko ne govori, ohrabrila mnoge ljude, dala podršku i pokazala da nisu sami. Ipak, kada Lana izađe na ulicu, neretko se dešava da je pojedinci ne gledaju kroz ono što je stvorila, već kroz to kako hoda, zašto hoda na taj način i zbog čega koristi pomagala. Lana i dalje veruje da je stav društva prema invaliditetu moguće promeniti i upravo zbog toga ne želi u fokus da stavlja svoje nemogućnosti, već sve ono što može i želi da stvori.

Lana za Telegraf.rs pojašnjava da se sa bolom susreće svaki dan, te navodi da je opis "vrlo neprijatno" najblaži mogući za ono što oseća. Ipak, ona je uspela da nađe neku vrstu ravnoteže, a ujedno se bori i da osobe sa kompleksnijim zdravstvenim stanjem dobiju adekvatno radno vreme uz platu koja može da pokrije troškove lečenja.

Preporučujemo

- Osim što koristim štake, živim i sa neuropatskim bolom, kao i migrenama. To znači da uvek imam neko iskustvo bola na dnevnom nivou, od glavobolje, do bola u nervima koji je izuzetno neprijatan, da se blago izrazim. Život sa hroničnim bolom nosi mnogo izazova, ali mislim da je najveći, pored samog iskustva bola koje je teško samo po sebi, još i osećaj čestog umora. Imam manje energije nego prosečna osoba u fizičkom smislu, a mentalno imam potrebu da radim mnogo stvari. To nesaglasje, odnosno nemogućnost mog tela da isprati potrebe mog duha je ponekad frustrirajuće, ali vremenom sam nučila da nalazim neku vrstu ravnoteže u tome. Ključna stvar za mene je dovoljno odmora, i obraćanje pažnje na potrebe mog tela. Zato danas, između ostalog, nastojim da zagovaram i adekvatnije radno vreme za osobe sa kompleksnijim zdravstveni stanjima, kao i uslove rada koji bi bili uređeni prema mogućnostima svakog pojedinca/pojedinke, uz punu ili veću platu, budući da su troškovi života osoba koje imaju zdravstvene probleme jako povišeni u odnosu na prosečne - pojašnjava nam ova devojka.

Karijeru na Radio Beogradu 202 započela je još u studentskim danima, a tada se razvila i ljubav. Ubrzo je dobila svoju emisiju koju je posvetila pitanjima kojima se bavi i privatno - nastojala je da bude glas onih koji ne dobijaju dovoljno vidljivosti.

- Prve tekstove pisala sam još kao studentkinja za magazin Student, i u to vreme sam otprilike počela i sa volonterskim radom na Radio Beogradu 202. Prvi put sam progovorila pred mikrofonom 2014. Godine u emisiji Indeks 202 koja je bila posvećena studentima. Kasnije sam dobila i svoju emisiju Perspektiva 202, koja se bavila mladima, i čija je druga sezona završena u junu ove godine. Kroz novinarski rad nastojala sam ne samo da se bavim mladima, već i da budem glas svih ljudi i dešavanja koji možda ne dobijaju dovoljno vidljivosti. Tako sam u emisijama sa gostima razgovarala o poeziji, filozofiji, književnosti, mentalnom zdravlju, kompleksnim zdravstvenim stanjima, radnim pravima, prekarijatu, društvenim mrežama, medijskoj pismenosti, i uopšte, sveukupnom načinu na koji mladi danas doživljavaju svet - priča nam Lana.

Pored novinarstva njena velika ljubav je i crtanje, a u tome je veoma uspešna. Iako nije školovana umetnica, Lana na najfiniji način kroz svoja dela predstavlja emocije, a ključna poruka je - "nismo sami".

- Crtam oduvek, to je nešto što je sastavni deo mog bića. Nisam školovana ilustratorka i umetnica, uglavnom sam kroz crteže izražavala emocije. Posle jednog veliko brunout-a otvorila sam svoju Instagram stranicu @existential_sunflower i počela da crtam i objavljujem digitalne radove. Danas su svi radovi na toj stranici posvećeni pre svega mentalnom zdravlju - svima onima koji mnogo osećaju, mnogo brinu, i mnogo vole, a teško im je da obrate pažnju na sebe i svoje potrebe. Trudim se da ohrabrim sve (i sebe, razume se) da obraćamo pažnju na ono što osećamo, da damo sebi vremena za odmor, i da umanjujemo perfekcionizam, da pustimo da budemo ono što jesmo. Ključna poruka svega što crtam je "nismo sami" jer znam da mnogi među nama žive sa osećanjem duboke usamljenosti u onome što im se događa - precizira mlada novinarka i umetnica.

I, ne samo da kroz svoje crteže pokušava da pomogne drugima u raznoraznim borbama, već ih često i donira. S obzirom na to da je odrasla sa malo novca, naučena je od malih nogu da sve treba deliti, kao i da donacija ne mora biti materijalna, pa se tog stava drži i dan danas.

- Uvek doniram štampane crteže koji su u digitalnom formatu. Doniranje je mnogo važna stvar za mene, jer sam odrasla sa jako malo novca, ali sam učena da i to malo što imamo treba da podelimo. Donirala sam različite stvari, ne samo ilustracije, i nastaviću to da činim, jer smatram da nam je potrebna kultura darivanja, a ne straha da ako nešto damo to znači da gubimo. Ne mora se uvek dati novac, svako od nas može da podeli šta god da ima, odeću koju više ne nosimo, igračke koje smo koristili kao deca, hranu, šta god da nam uslovi života dozvoljavaju. Jedino je važno u celom tom procesu zadržati skromnost i setiti se da davanjem nismo na višoj poziciji od onih kojima dajemo - svako od nas bilo kada može postati osoba kojoj je potrebna neka vrsta darivanja - apeluje ona.

Iako se sama trudi da u fokusu ne bude činjenica da ima vrstu invaliditeta, već pečat koji njen rad i trud ostavljaju u društvu, Lana se često susretala sa raznim pogledima i neprijatnim pitanjima. Ipak, opravdava ih jer shvata da dolaze iz neupućenosti i manjka dodira sa različitostima.

- Bilo je zaista svakakvih situacija, od neadekvatnih pitanja, do neskriveno zainteresovanih pogleda. Čini mi se da sve to dolazi iz nedovoljne upoznatosti ljudi sa različitostima. Njima sam ja prosto neobična, i različito reaguju na to. Ovde je ista stvar kao i u radu sa decom, kada su ljudi u dodiru sa osobama koje imaju neka drugačija zdravstvena stanja, koji funkcionišu drugačije, to prestaje da privlači pažnju na taj neprijatan način. Mnogo je do toga što je naša zemlja, pa i Beograd, iako je glavni grad, obeshrabrujuće nepristupačna, tako da mnogi ljudi prosto ne mogu da izađu napolje i samostalno se kreću. U nedavnoj poseti Berlinu videla sam za dva sata napolju desetak osoba sa različitim vidovima invaliditeta. Nije stvar u tome da tamo takvih ljudi ima više, već da je grad prilagođen njihovim potrebama, i mogu nesmetano da se kreću. Pored toga, i dalje nemamo dovoljno osoba sa invaliditetom u javnom prostoru, javnom govoru, na radnim mestima. Promena će se desiti kada to što je sve drugačije prestane da se posmatra kao prepreka i nedostatak, i počne da se sagledava kao potencijal za društvo - smatra naša sagovornica.

Dodaje i da bi od pomoći bio rani rad sa decom. Priča nam da je imala vrlo pozitivna iskustva u vrtiću koji jednom prilikom posetila, te da su deca u roku od tri minute zaboravila da je Lana na bilo koji način drugačija od njih.

- Iz mog iskustva, mala deca primete invaliditet samo pri prvom kontaktu, pitaju šta sve to znači, i posle toga bukvalno zaborave da ste na bilo koji način drugačiji. U okviru svog aktivističkog rada posetila sam i jedan vrtić gde sam se u više navrata družila sa decom. Posle tri minuta od upoznavanja, kad su pipnuli moje štake, i shvatili otprilike u čemu je stvar, zanimalo ih je samo da mi prave frizuru. Mislim da je generalno važno razvijati u deci otvorenost prema svemu što je različito, ne samo prema invaliditetu, radoznalost, a ne strah. Veliki deo posla je na roditeljima (koji se i sami često boje nepoznatog i ukorenjeni su u predrasudama i strahovima) zato je važno da od njih dođu prve proruke da je drugačije lepo, poželjno i dragoceno. Takođe veliku ulogu imaju i drugi segmenti društva, šira porodica, škola. Najvažnije u svemu ovome je da svako od nas da svoj mali doprinos u kontaktu sa decom i mladima, počev od odgovora na najčešće dečje pitanje "zašto?" ili u mom slučaju "zašto ona tako hoda?" Moramo da imamo energije i radoznalosti da odgovaramo na pitanja dece i mladih. Oni će sutra nastaviti sve ono što mi danas radimo, i trebalo bi da u njima razvijamo samo najbolje osobine, uz razumevanje da su i strahovi prirodna reakcija na nepoznato, ali da se to prevazilazi kontaktom, upoznavanjem. Uvek ohrabrujem decu da dodirnu moje štake ako žele, a uglavnom sami traže, jer su šarene. To je prvi korak, da razumeju da to nije ništa strašno, nego nešto što meni pomaže da budem slobodna. Svaka promena počinje od malih stvari, tako se svet menja na bolje - poručuje Lana sa osmehom.

Kako kaže, osnovni ciljevi u novinarskom i aktivističkom delovanju su joj da ukaže na značaj zajedništva u društvu,  podsticanje solidarnosti, podizanje svesti o različitostima i značaju inkluzije, pre svega među mladima.

- Mnogo nam toga nedostaje, pre vega što se tiče sistemske podrške, ali zato imamo jedni druge. To ne znači da ne treba nastojati da država preuzme odgovornost, to je neupitno, i stalno treba da postoji neka vrsta pritiska i podsećanja od građana i građanki - mora da bude bolje, država ne postoji radi države nego radi svakog i svake od nas, državu čine svi koji u njoj žive, i moramo na to neprekidno ukazivati. S druge strane, i mi kao građani i građanke imamo dužnost da sa svoje strane razvijamo društvo najbolje što možemo, a to uključuje i brigu za druge, za javnu reč, za javna dobra. Kao novinarka želim da se čuje glas svakog/svake od nas, a posebno osoba iz osetljivih društvenih grupa - navodi Lana.

Ova mlada novinarka i umetica smatra da je najvažnija stvar negovanje otvorenosti, smanjivanje predrasuda, govora mržnje, i razvijanje svesti da moramo biti tu jedni za druge, na svaki način i uvek.

- Verujem u snagu koju nose mladi, verujem u generacije koje dolaze, i smatram da im moramo dati najbolje primere i podršku, a ne samo očekivati od njih da sve urade i shvate sami. Kao umetnica volela bih da nastavim da hrabrim ljude kroz stvari koje pravim, i da ih podsećam da nismo sami u svojim životnim lepotama i izazovima - zaključuje naša sagovornica.

(Telegraf.rs)