Kada bih mogao, Tijani bih postavio ovo pitanje: Jednu stvar joj nikada nisam rekao

...Sanjao sam je pre 7,8 meseci prvi put posle tragedije. Jako sam želeo to i bio sam neverovatno uzbuđen kada se to desilo. Nedostaje mi njen temperament, ta njena smirenost. Da mogu, pitao bih je šta mi zamera, a kajem se i imam ogromnu grižu savesti. Smatram da, iako sam bio dobar roditelj, da sam mogao biti još bolji, da sam mogao mnogo više da joj pružim, više vremena da provodim sa njom, da sam joj više govorio da je volim, da mi znači. Nikada joj to nisam rekao zato što se to nekako podrazumevalo, da dete znači svom roditelju...

Ovako uoči devet godina od ubistva devojčice Tijane Jurić, za Telegraf.rs govori njen otac Igor, koji se godinama unazad, nakon što je izgubio svoje dete, bori za svako drugo. Otkriva nam je da ju je sanjao pre 7, 8 meseci. Da mu vreme nije prijatelj, već neprijatelj, roditeljima poručuje da sebično koriste svaki trenutak sa decom, i da ne grade autoritet šamarom, batinama, već razgovorom. 

-  26. jula je devetogodišnjica od tragedije koja nas je zadesila. 9 godina je jedan dug period. Ono što često govorim, kada izgubiš dete vreme je najveći neprijatelj. Bez obzira na to što čovek u svojoj glavi, koji ne doživi tako nešto, misli da je lakše posle 9 godina, ali, 9 godina...Svaki dan je jedan proces kroz koji prolaziš, bol sa kojom se susrećeš, i svaki dan je teži.

- Iz prostog razloga zato što gledaš drugare koji odrastaju, gledaš kako život ide dalje, kako neka deca zasnivaju porodice, kako se školuju, ostvaruju svoje snove, a to je nešto što je izostalo u našem slučaju, Tijaninom slučaju. Svako to razmišljanje šta bi ona sada radila, gde bi bila, koju bi školu završila, su pitanja na koja ne možeš da dobiješ odgovor i koja su mnogo bolna.

- Ona je uradila jako puno iako fizički nije ovde. Svojim imenom je učinila da se mnoge stvari promene u našoj zemlji, i mislim da imamo razloga da joj budemo zahvalni. Ja, apsolutno jesam. Moja je velika sreća što sam imao priliku da i to malo vremena provedem sa njom. Ona je pokazala i tu svoju snagu nakon što je i fizički otišla sa ovog sveta. Pokazala je kako taj jedan lik, ta pojava, kako uopšte taj kratak život može da učini mnogo toga dobrog i nakon toga što te više nema. 26. jula ćemo to obeležiti kao i svake godine, a plašim se svake nove godišnjice, svakog novog susreta sa osećanjem da je ne možeš više videti.

• Sanjate li je?

Nisam je sanjao od dana kada je otišla, i pre nekih 7, 8 meseci sam prvi put imao jedan susret sa njom u snu. Toliko sam čekao da se to desi. Bio sam potpuno neverovatno uzbuđen kada se to desilo. I, eto, imao sam priliku da je jednom sanjam a to se nije desilo dugi niz godina, do pre nekih 7,8 meseci. Kada sam se probudio, to je bilo za menje ispunjenje jednog sna, jer sam jako to želeo.

• Otkud ta želja?

Želja mi je bila da dobijem jednu poruku od nje, i to je ono što je meni mnogo trebalo, što mi je nedostajalo.

• Da li se ta poruka i dogodila?

Jeste. Dogodila se na jedan poseban način. Možda i to nije dobro. Ne znam. Ali, želeo sam bar u snu da je sretnem, da je vidim, i imao sam jedan kratrak susret sa njom. Mnogo sam želeo otkada se to desilo samo da dođe i da mi kaže da li radim dobro, da li radim loše, gde grešim, trebala mi je njena podrška u nekom smislu, da mi pojasni i da mi odgovori na pitanja na koja ja nemam odgovore. 

I, došla je. Naravno, kratko je trajalo. Nisam dobio sve odgovore na sva pitanja. Možda i jesam, samo ih ja nisam još protumačio. Svako jutro kada se probudim prvo što pomislim je: "Opet je nisam sanjao". Ali, desio se taj kratak san ali dovoljan. Ne bih da opisujem šta je tačno bilo ali dovoljno je da mi da znak da je dobro sada. To je nešto što mi je bilo dovoljno u tom momentu.

• Da možete šta bi je pitali?

Pitao bih je šta mi zamera. Pitao bih je mnogo toga, jer je mnogo tih pitanja ostalo iza nas. Mnogo sam razgovora propustio sa njom. Mnogo bih razgovarao sa njom o nekim drugim stvarima. Ne bi tu bilo mnogo pitanja. Voleo bih da je na drugi način osetim, da razgovaramo kao ozbiljni ljudi,. gde je ona danas jedna odrasla devojka a ja jedan čovek koji je u ozbiljnim godinama, i da možemo da razmenjujemo iskustva kao što danas razmenjujem sa Saškom. To je nešto što mi sada nedostaje.

I, taj njeni temperament. Ta njena smirenost. Ta njena snaga bi mi danas mnogo značila, generalno. Siguran sam da bi mi mnogo pomogla. Verovatno smo i mi očevi često vrlo sebični, i kada imamo ćerke konstatno tražimo neku podršku i pomoć od njih, a ja bih to od nje sada sigurno tražio i to je ono što mi je sada potrebno. Da mi ona da neka uputstva, neke signale i neke reči podrške. Mislim da ne bi bilo mnogo pitanja nego da bi bio dovoljan taj jedan zagrljaj da pokaže koliko značimo jedno drugo. To je danas nemoguće ali često razmišljam o tome kako bi izgledao taj susret, šta bismo rekli jedan drugom šta bi ona meni zamerila.

• Mislite da bi nešto?

Ne znam. Možda i bi.

• Nek mi oprosti Saška, koliko su se Tijana i Saška temperamentom razlikovale?

Mnogo. Mnogo su se razlikovale. Tijana je imala tu majčinu smirenost. Mirjana je osoba koja je mnogo smirena, mirna, tiha. Takva je bila i Tijana. Saška je potpuno temperamentom na mene. I, mi često imamo sukobe isključivo što imamo potpuno isti temperament i često se smejemo i šalimo na taj račun zato što znamo da budemo hiroviti, nismo često strpljivi, istrajni jesmo, tvrdoglavi kada nešto zacrtamo mi to guramo.

• Ali, impulsivni.

Da. To je nešto što nas krasi oboje. Zato je Tijana tako mala dok je bila imala tu snagu i harizmu da nas drži na okupu, na kojem je ona uvek bila glas razuma.

• Tako mala?

Tako mala. To je ono što Saški danas nedostaje. Saški bi sada ona mnogo značila, i meni i Mirjani, ali Saški bi sada značila ta sestrinska ljubav, razgovor, neka osoba sa kojom bi ona delila nešto što se ne deli sa roditeljima, nego sa sestrom. Ona njoj sada najviše fali upravo zbog toga. Imao bih hiljadu stvari koje bi joj rekao. I, da, mnogo toga što sam propustio u prethodnom periodu dok je ona bila mala i dok ja nisam bio tu, i sigurno bih gledao da to nadoknadim.

To jeste, generalno, poruka roditeljima. Da ne čekaju momente kada dete odraste, ode nekim svojim putem, kada ne daj Bože se desi ono što se nama desilo, nego te momente koje imate zgrabite za sebe, čuvajte ih sebično, nemojte da ih ispuštate iz ruku zato što prođe kao tren a pogotovo kada se desi tako tragedija, onda se svaki dan pitaš: "Čoveče, kako sam propustio svoj život?" Koliko sam mogao lepših stvari da radim. Koliko je nebitno sve ostalo i koliko bi bilo dobro sam sve to vreme od tih njenih 15 godina više provodio sa njom, da sam je više pitao, i da sam joj više govorio da je volim, da mi znači. Nikada joj to nisam rekao zato što se to nekako podrazumevalo, da dete znači svom roditelju, ali ...

• Da li to sad, da ne kažemo nadomešćujete, ali radite sa Saškom?

Naravno, sa Saškom je sada jedan potpuno drugi odnos. Ispravljam. Gledam da ispravim sa svakim drugim detetom. Gledam da ispravljam na način da roditeljima pričam o tome koliko je važno da kažeš detetu da ti znači, koliko je važno da mu kažeš da ga voliš, da razgovarate na ozbiljan način sa decom, da ih upozoravaš, da im pričaš... To je nešto što sam ja propustio. Ne nadaš se, ne možeš da zamisliš da se može desiti nešto tako loše detetu.

Misliš da ide život nekim svojom tokom. I, da su to uvek stvari koje se dešavaju nekom drugom. Tako sam i ja razmišljao. A, onda se pojaviš u jednom filmu, koji je strašan. Zbog toga je važno da ta osećanja koja gajiš prema svojoj deci, da ih podeliš, jer vreme ne možeš da kupiš. Ne možeš da vratiš. Te momente kada vam dete ide u krevet i kada imate priliku da ga zagrlite, poljubite, da legnete pored njega, da odete u bisokop, da se posvađate sa njim. To su momenti koji su značajni, sve drugo je beznačajno.

Mnogo se kajem. Moja griža savesti je ogromna, bez obzira na to što sam bio dobar roditelj. Često i Saška kaže da sam samokritičan prema sebi, ali svako ko izgubi dete, ima grižu savesti. Ja imam ogromnu grižu savesti zato što smatram da iako sam bio dobar roditelj,da sam mogao biti još bolji, da sam mogao mnogo više da pružim, smatram da greške koje sam napravio nisam smeo da napravim. Da sam mogao razgovarati i o ozbiljnim temama, o kojima danas razgovaram. Mnogo me boli što te stvari o kojima danas pričam, na kojima danas radim,  nisam radio dok je bila Tijana tu. Bez obzira na to što mnogi misle da ne bi bilo tako, mislim da sam mogao uticati na to da se sve ne završi kako se završilo. Zato i jeste moja misija takva da pokušam da osvestim roditelje, da nije  sve u rukama sudbine, nego i u rukama nas roditelja a mi to ne primećujemo.

Zašto nam se desio Ribnikar

• Zašto nam se desio Ribnikar? Koja je bila vaša prva misao kada si video broj žrtava u toj školi i broj povređenih?

Moja prva misao je bila: "Da li je moguće da smo baš ovako skupo platili cenu?". Plašio sam se, a neka me ljudi ne shvate pogrešno, obilazeći škole, dobijajući veliki broj prijava u našoj organizaciji vezano za vršnjačko nasilje, da će nam se desiti nešto ali nisam mogao da zamislim da će nam se desiti ovako strašno. Ta tragedija mi je mnogo teža i veća zato što je dete ubilo decu. To je nešto što je najgore od svega što nam se moglo desiti.

Znao sam da nismo radili ništa na tome da se nešto promeni. Mi nismo krenuli u preventivne aktivnosti, nismo počeli da se bavimo tim problemom. Mi smo kada se desi problem, nasilje u školi, seli, malo razgovarali, žalili, ali nismo ništa radili na tome. Ovo je posledica, jedan težak šamar koji smo svi dobili, i čini mi se, opomena, neslućenih razmera.

• Zašto ste mislili da može da nam se dogodi ovako nešto?

Upravo zbog toga zato što je nasilje krenulo da eskalira. U svakoj školi je sve više bilo nasilja, svakog dana mi radimo sa zlostavljanom decom. U naše prostorije dolazi troje, četvoro, petoro zlostavljane dece, i to su žrtve svojih vršnjaka, svojih roditelja, pa i nekih trećih lica. Nismo dovoljno radili na tome.

• Ko je kriv, da li prvo roditelji pa sistem, ili...

Najgore od svega je što niko ne želi da preuzme odgovornost. Ne želi da preuzme odgovornost ni kada se nešto desi, ni dok se ništa nije desilo, pa da krenemo da radimo. Teško je sada upreti prstom i reći ko je kriv. Plašim se da ljudi koji snose određenu odgovornost ne žele to da priznaju. Nije problem reći da kriv i mogao više raditi. Kada preuzmeš neku funkciju, ili da vodiš neku organizaciju, ili urednik jednog medija, ili novinar, ti treba da preuzmeš i jednu odgovornost.

Velika većina nas se nije zapitala: "Koliko sam ja doprineo da se desi ta tragedija svojim radom?" Da li sam ja kao čovek koji vodi jednu organizaciju radio dovoljno da se to ne desi, očigledno nisam. Moglo se uraditi mnogo više. Možda bi taj dečak, koji je uradio to što je uradio odabrao baš mene ili nas da nam kaže da ima problem, i možda bismo mi tim razgovorom uticali. Možda je neko od vaših kolega napravio neki loš tekst koji je uticao na to da on učini to. Roditelj kao roditelj snosi ogromnu odgovornost.

• Da li mislite da je dečak uopšte svestan odnosno da je bilo ko, ko napravi ovakav problem svestan da ga ima? Da bi potražio pomoć?

Mi treba da ga prepoznamo. Neko je trebalo da prepozna da taj dečak ima problem. Možda, da sam bio u toj školi i da smo pričali o tome kako se osećaju deca koja su zanemarena u svojim porodicama, koja su zlostavljana, izopštena od društva, od svojih drugara, a i to je vid nasilja, možda bi on prepoznao da smo mi ili ja osoba kojoj treba da se obrati i da mu se pomogne.

Možda je neko od zaposlenih u toj školi mogao da vidi da on ima problem. Mnogo je faktora koji su mogli da utiču da se stvari promene u sekundi. Od toga da jednim lošem komentarom, jednim lošim gestom, jednim lošim tekstom vi možete da utiče da neko uradi nešto loše ili nekim dobrim tekstom i dobrim gestom vi možete da učinite da se taj neko preobrati i da učini nešto dobro. Mnogo je faktora za koje mi smatramo da nisu bitni ali svaki je bitan i važan pogotovo kada govorimo o deci.

Zbog toga smatramo da, od običnih građana, nas roditelja pre svega, pa da idemo lestvicom do samog vrha, snosimo određenu odgovornost. I, sada je, zaista, na nama obaveza da se ovoj deci, isto kao što smo se Tijani odužili time što smo promenili zakon, uveli neke sisteme za bržu potragu za nestalom decom, sada je jako velika obaveza na nama da se ovoj deci iz Ribnikara odužimo upravo tako što ćemo uraditi sve što je do nas da se ovakvi zločini ubuduće spreče. Nadam se da nećemo zaboraviti. Mi često brzo zaboravimo, i mislim da je vrednost naše organizacije, a neću biti skroman,  to što ne dozvoljavamo da se neki zločini ne zaborave i neka imena da ne budu samo statistika nego generalno da se sećamo i te dece koja su dala svoje živote opominjući nas da nismo radili dovoljno za njih.

• Osim Tijane, koja vas imena lično te nestale dece bole?

Ima ih mnogo. Još pre nego što se desila Tijana to je devojčica Milica Barašin, koja je stradala u Subotici. To je jedan zločin koji je, takođe, nezapamćen, i čini mi se za njenu majku još veća tragedija to što se ubica nikada nije otkrio. Ja sam bar imao prliku da sretnem čoveka koji je ubio moju Tijanu, da se na neki način borim sa njim u sudnici, i da uz sve naše zakone on dobije kaznu koju zaslužuje. Sa druge strane, za Milicu na neki način pravda nikada nije zadovoljena time što se nikada nije pronašao ubica i taj čovek je negde među nama. Što je izuzetno strašno.

Ona devojčica koja je za mene jako važna to je Ivana Podrašćić. Ona je nestala nekih 10-ak dana ili dve nedelje nakon što je Tijana nestala. Tu sam video jednu ogromnu nepravdu. Njen slučaj me je motivisao na rad u Fondaciji a sada i u Centru. Tijana je nakon nestanka bila zastupljena u svim medijima, nema ko nije pisao o njoj. Slike su svuda bile, društvene mreže delile. Devojčica Ivana, koja je istih godina, njen slučaj, i tragedija i smrt je usledila nakon goreg zločina nego što je Tijana doživela. O njoj nije pisao niko. Onda sam shvatio da mnogo zavisi od toga koliko je roditelj, porodica, spremna da izlazi u medije, da javno govori o tome, da se eksponira da bi našla svoje dete. Tu sam video ogromnu nepravdu. Zašto je Tijana bolja od Ivane? Svako dete mora da dobije istu šansu.

Ne mogu da ne spomenem, radili smo i bili pravni zastupnici na slučaju Anđeline Stevanović. Mi smo uradili spomenik toj devojčici. Mnogo smo se trudili da Vladica Rajković dobije zasluženu kaznu. Imao sam priliku da pratim slučaj male Lune iz Negotina i druge dece. Sako dete i svaka tragedija je priča za sebe. Mislim da smo dali svoj doprinos da se oni ne zaborave, i svaki put gledamo da se oni ne zaborave, da razgovaramo o tome šta treba uraditi da se takvi slučajevi preduprede.

• Čujete li se redovno sa roditelji te nestale i tragično stradale dece?

Čujem se konstatno sa Danijelom, majkom male Anđeline, sa ocem male Lune, sa Endreom Vitezom se čujem koji još traži svoju Barbaru. Tu je i porodica Đorić. Hrabra porodica..

• Kad ste pomenuli Bilju Đorić, da li i vi verujete da je u nekom manastiru, živa?

Ne znam šta da vam kažem, ali dok se ne sazna istina, ta porodica, kao i porodica Vitez, živeće za to da zagrle tu decu i veruju da su živa. Da se Tijana nije ponašla, ne znam kako bih preživeo. To što oni danas žive, to nije život. To je patnja i svakog dana sve teža i teža. Pričao sam vam na početku koliko je meni teško, svaki dan je teži kada izgubiš dete, ali ta neizvesnot kada ne znaš šta ti je sa deteteom, ta sudbina, to je tragedija neslućenih razmera. Niko ne može da shvati koliko to zna da boli. Onih 13 dana patnje i potrage za Tijanom je nešto što ne mogu da opišem.

Zato uvek govorim kada nestane jedno dete, nemojte da komentarišete loše. Nemojte da osuđujete i da pišete loše o deci koja su otišla od kuće. Morate da shvatite da, ako je dete pobeglo iz svoje kuće postoji razlog zašto je to uradilo. Možda je izmanipulisano, možda je žrtva seksualnog zlostavljanja. Jedno od šestoro nestale dece je izmanipulisano i žrve su seksualnog zlostavljanja. Zato kažem, nemojte, niste u toj koži bili, ne znate i kako se ta deca osećaju. Nemojte da im dosipate so na ranu, zato što ta deca to čitaju, oni će to negde videti. Znajte da ste možda dodatno povredili to dete a pogotovo kada pričamo o porodicama koje su izgubile svoje najmilije. Morate da imate ogromno razumevanje za njih.

Srećem se sa mnogo porodica koja su izgubila svoju decu, ne samo na brutalne načine kao što smo mi izgubili, nego i porodice koje su imale nesrećne slučajeve. Nekada su to saobraćajne nesreće u pitanju, nekada neka bolest, svako patnju nosi na svoj način. Najviše me iscrpljuje susret sa tim roditeljima. Njima je često vrlo važno da sa mnom razgovaraju i jako se teško nosim sa njim. Treba imati za njih reči utehe, treba imati snagu.

"Da li si nekada razmišljao da oprostiš Draganu Đuriću?"

• Od koga ste vi imali reči utehe?

Ja sam imao od drugih ljudi. Imao sam sreću. Imao sam dobre savete u početku. To je vrlo važno. Možda da nisam imao prave ljude kada se sve to desilo, da bih možda krenuo nekim drugim putem. U smislu da bih možda tražio osvetu. Nisam takav čovek i srećan sam što nisam, jer kada tražiš osvetu onda nemaš energiju da se baviš nekim dobrim stvarima. Jednostavno, osveta te melje, i ti nemaš drugu ideju, nemaš drugu želju samo da osvetiš. Poznajem ljude koji su čak sagoreli od želje da se osvete. I, ako su i uspeli da osvete, oni se danas kaju zbog toga. Pate zbog toga. Ja sam jako srećan što nisam uspeo.

Imao sam tu dobru podršku i dobre razgovore. Zato je važna ta stručna podrška kada se tako nešto desi, i da sistem prepozna da je ta stručna podrška nakon takvih tragedija jako bitna. Tada su ljudi spremni da urade sve, ne mare za posledice i jako je važno da neko jako stručan i dobar razgovara sa tim ljudima i usmerava ih. Nekada će to pomoći, nekad i ne, ali meni je pomoglo. Ja sam imao prvi razgovor sa sveštenikom nakon tragedije. Bio sam izuzetno besan i ljut, spreman na sve. On me je uputio, on je bio taj koji mi je rekao već tada: "Da li si nekada razmišljao da oprostiš Draganu Đuriću?".

Bio sam van sebe u tom trenutku. Kako neko tako nešto uopšte može da me pita. Ali, sam razmišljao o tome. Pronašao sa neki mir u svojoj duši i misim da su ljudi to prepoznali i to je jako važno. Mislim da ne bismo uradili ni 10 odsto onoga što smo uradili do sada, da sam krenuo tim nekim drugim putem koji bi vodio ka osveti, ka mržnji, ka besu. Ljudi su prepoznali to da nemaš lošu nameru, da si dobar čovek i pored toga što se desilo ti želiš da na dobar naičin da vratiš  duh svom detetu.

• Šta će gospodin Igor Jurić da radi kada se pokrene Amber alert, odnosno koji će biti naredni cilj za koji ćete se boriti?

Imamo mnogo ciljeva. Pokrećemo rad na jednom boravku za decu sa problemom u ponašanju. Već godinu i po dana insistiram na tome. Postoji već usluga socijalne zaštite, postoje dnevni boravci za decu sa problemom u ponašanju ali da budem iskren, više na papiru nego u praksi. Već smo u procesu formiranja jednog Saveta od najstručnijih ljudi u zemlji, koji će napraviti program rada sa tom decom i sa njihovom porodicom. Deca sa problemom u ponašanju se moraš posvetiti.. Bilo je mnogo priča sada kako treba da se smanji krivična odgovornost, da smo možda deci dali malo više prava, pa imaju prava a nemaju obaveze. Ja se sa tim apsolutno ne slažem i siguran sam da ljudi mnogo greše.

Kod nas dolaze deca koja su zlostavljana, i uglavnom su ta deca vinovnici nasilja u školama. Onda mi često zbog toga te nasilnike u školama odbacujemo, ne razmišljajući zašto to ona rade. Ta deca često u svojim porodicama prolaze golgotu. Oni nisu nasilnici, oni samo vrište, potrebna im je pomoć, potreban im je zagrljaj, da neko radi sa njima. Ta deca su često na granici, da li će da se vrate u sistem ili okrenu kriminalu a jako je tanka linija. Ako ih ne privučemo sebi otići će na drugu stranu jer i oni žele nekome da pripadaju.To će biti pilot ali ćemo za neke dve godine pokazati rezultate i to sam javno obećao evo i kod vas. Takvi boravci će biti potrebni u svakoj samoupravi.

• Da li ste i dalje u sastavu Radne grupe za izmenu Porodičnog zakona, koji bi trebalo da kažnjava roditelje koji fizičko kažnjavaju svoju decu?

Jesmo, deo smo grupe i za izmenu Porodičnog zakonika, i za vršnjačko nasilje i nasilje na internetu. Mi smo čak i predložili neke izmene vezane za Porodični zakon, i neki naši predlozi su čak i usvojeni.

• Velike su polemike među građanstvom da li je kad se dete povuče za zuluf, uho, udari po guzi nasilje, šta više kažete?

Imam pitanje za vas, da li je vama potrebno da gradite svoj autoritet tako što ćete dete udarati po guzi?  Ako vi kao roditelj morate da gradite autoritet na batinama onda mi nismo dovoljno kvalitetni roditelji.

Moram da objasnim, mi smo došli u drugu krajnost. Kod nas dolaze deca koja su žrtve brutalnog zlostavljanja svojih roditelja. Kada pričamo o Porodičnom zakonu i kažnjavaju on se odnosi najpre na te roditelje. Postoji veliki broj roditelja koji brutalno zlostavlja svoju decu i nemaju kapacitet da budu roditelji i onda govorimo o tome kako ćemo mi kažnjavati roditelja koji udari dete po guzi ili slično. Malo idemo iz krajnosti u krajnost i grešimo.

Taj porodični zakon se odnosi na roditelje koji nemaju kapacitet da budu roditelji. Ne treba ni jednom dobrom roditelju niti štap, niti šamar da bi bio dobar roditelj. Ako vi posvetite detetu dnevno minimum 30 minuta ozbilnog razgovora, neće vam biti potreban  šamar. Hajde malo da se posvetimo sebi. Taj zakon se odnosi, pre svega, na roditele koji maltretiraju svoju decu. Evo, dođite kod nas u kancelariju. Kod nas svaki dan dolazi dete koje je zlostavljano, sa masnicama, seksualno zlostavljano i od strane roditelja, i onda se pitamo zašto Porodični zakon. On je i te kako potreban. Dete nije rođeno da bi bilo zlostavljano dete je rođeno da bude dete i ima detinjstvo kakvo zaslužuje a veliki broj dece na globalnom to nema. I, nemojte da se borite protiv Porodičnog zakona, budite naprotiv, od onih što će svoje dete odgajati bez da ga jednom udari.

(Telegraf.rs)

-