Na večni počinak ispraćen Vlada Galeb (70): Pilot koji je živeo istoriju avijacije, avionima vraćao sjaj

U večnu kuću, juče je ispraćen pilot Vladimir Bojović, poznatiji kao Vlada Galeb, koji je, više od 30 godina svog života “i sve što je zaradiio baveći se avijacijom” uložio u restauraciju starih aviona domaće proizvodnje i letenje na njima.

Poslednje tri decenije života posvetio je očuvanju sećanja na slavnu tradiciju vazduhoplovstva Srbije i Jugoslavije. Može se reći da je živeo istoriju avijacije, onu o kojima su drugi čitali iz knjiga i gledali na starim fotografijama i video zapisima.

Nabavljao je stare avione, skoro pa sasvim otpisane, restaurirao, vraćao im stari sjaj, neke ponosno prikazivao sve ssa autentičnim oznakama i bojama, druge prodavao širom sveta da u njima uživaju i ništa manje ponosno ih prikazuju. Umro je na dan kada je pre 60 godina njego otac Rade, pilot-lovac poginuo u avionu “Sejbr”, vraćajući se sa vežbe gađanja iznad Crne Gore

Zahvaljući entuzijazmu ovog pilota, često na granici strasti za ono u šta veruje i šta smatra za ispravno i ljudi okupljenih u Aero klub “Galeb” - koji je Bojović osnovao sa svojim kumom Sašom Aćimovićem - više desetina aviona domaće proizvodnje spašeno je od sigurne propasti.

Avioni su “otrgnuti” iz muzeja, iz zabačenih delova aerodroma, raznih depoa i drugih mesta gde su polako proapdali i strpljivim radom prekaljenih avio-mehaničara, limara i tehničara vraćani su jedan po jedan u letno stanje. Bojović je maštao i uporno pokušavao da “progura ideju” da Srbija dobije - pod okriljem države, odnosno vazduhoplovstva ili Ministarstva odbrane - “eskadrilu starih vazduhoplova”.

Jednostavno se nije mirio sa činjenicom da Britanci sa ponosom lete i pokazuju novim pokoljenjima svoje slavne “Spitfajere”, “Harikene”, “Lankastere”, širom sveta lete američki “Mastanzi” i “Tanderbolti” iz Drugog svetskog rata, prvi mlazni “Sejbrovi” i sovjetski “MiGovi”, da na vazduhoplovnim događajima neki novi klinci i klinceze mogu da vide bravure u vazduhu i “da pipnu” replike krhkih dvokrilaca iz Velikog rata od drveta i platna a da tako nesto ne postoji u državi u kojoj je rođen i u kojoj je odrastao; državi koja može da se ponosi da je tokom većeg dela svoje istorije bila ravnopravna sa onim najrazvijenijim “i na istoku i na zapadu” i po avionima koje su dizajnirali domaći konstruktori ali i stranim letilicama koje su nabavljane najmodernije za vojna vazduhoplovstva i Kraljevine Jugoslavije i kasnije SFRJ.

Vazduhoplovci i poštovaoci istorije avijacije od koji mnogi veterani RViPVO, vazduhoplovnih zavoda, fabrika aviona i avio kompanija i bez imalo preterivanja legende svog zanata više od dve decenije prikazuju ove „leteće svedoke“ istorije i nekih ponosnih vremena pred domaćom i međunarodnom publikom.

Tako su restaurirani „Galebovi G-2“, ali i propelerci „Kraguj“ i „Utva 66“ leteli u bojama iz perioda upotrebe u SFRJ i označeni karakterističnim zvezdama petokrama u plavom prstenu i zastavom biše države, pred publikom u Engleskoj, Češkoj, Slovačkoj, Bugarskoj, Mađarskoj, Austriji, Grčkoj, Rumuniji, “Galeb” je bio izložen na najbrojnijem skupu avijacije u SAD, u Oskošu.

Jedan "Galeb" je stigao je čak do Australije gde ga je tamošnji vlasnik ponosno leteo. Za komandama ovih aviona leteli su piloti čija se imena sa velikim poštovanjem izgovaraju u vazduholovnim krugovima „od Varadara pa do Triglava“: Marjan Jelen, Miša Menđan, Mirko Anžel, Davor Pavlović „Super deka“, Miljko Stefanović, Novak Novaković, Saša Ristić, Dragan Zlokas da pomenenemo bar najstarije, od kojih su nažalost neki već "preleteli u nebesku eskadrilu“ kojoj se poslednji pridružio i Vladimir.

Vesti sa naslovne

Od Vladimira Bojovića juče su se Novom groblju su se oprostili brojni prijatelji, kolege, članovi i poštovaoci aero kluba i porodica.

Mnogi piloti i tehničari su za poslednji pozdrav obukli svoje uniforme sa oznakama kluba i vazduhoplovstva a poznati novinar i kontrabasista Miloš Milovanović, prisetio se svog prvog susreta sa starim avionima i prijateljstva sa Bojovićem veoma emotivnim rečima:

“Kada si me po prvi put smestio u kabinu Galeba dobio sam i tehničko uputstvo od Šefa. Kaže Marjan: ‘Moja je obaveza da te upoznam sa svime što je crveno u kabini. Ako bih ti rekao slećemo prinudno, samo povuci ovu ručicu skoz do kraja…ali.. To danas nećemo raditi!’ Svi smo bili uvereni da nećemo raditi upravo ono što danas radimo . Da nećemo morati da se pozdravljamo sa Vladom. Jer uvek je delovalo da je to nešto što Vlada prosto ne radi… da je uvek tu i da će uvek biti tu.

Na to je mogla da računa i tradicija. Na zaštitu entuzijaste koji posvećeno od zaborava otima dostignuća kakva je ovde danas teško zamisliti. Ona tehnička, i ona ljudska. Koji štiti i promoviše jugoslovensku i srpsku vazduhoplovnu istoriju.

Utva, Kraguj i Galeb zahvaljujući tome, i njemu, nisu tek fotografija u knjizi ili novinama, nego živa atrakcija koja traje. Ideja letećeg muzeja aviona će nastaviti da prevazilazi ljudske i društvene kapacitete. I zato je izuzetna. Sa Vladom je delovalo da čak ni IK-3 nije neizvodiva zamisao.

A zamisli ima: jun - Rim, jul - Le Burže, RIAT Ferford i Reno u Nevadi sledeće. Do sada: Celtveg, Kečkemet, par Jastreb-Galeb, promocija Srbije uvek i svugde…

Vlada okuplja ljude. I to kao da je neodvojivi deo njegovih vazduhoplovnih projekata. Za ekipu Aero kluba Galeb se više nikako ne može reći - mala.

Planove za nove poduhvate, često smo pravili na IKM-u (istureno komandno mesto, kafić blizu zgrade u kojoj je Bojović živeo, op. aut). I u tim razgovorima, planovima, uvek se nalazina - porodica. To nije drugi deo Vladinog Života ili vremena. Porodica i avijacija su sastavni delovi, činioci priče o Vladi.

I ovaj deo našeg filma završava se u sred projekta. Osim onih što si podelio sa ekipom, siguran sam da si u glavi spremao bar neki . Sad treba da se pitamo bez tebe čuveno ‘ko, s kim, kako i protiv koga?’

Znamo ZA koga: Tu smo da budemko podrška Drini, Uni i Radi. One su tvoja krila. Deo svakog našeg razgovora. Tvoja mala operativna jedinica. Beograd ima svoje dve reke - Vlada svoje. Rada i Vlada - e to je priča. Naizgled nespojivi, a neodvojivi. Jedno koje čini i unapredjuje drugo, na njega se oslanja i njemu najviše raduje.

Sačekao si po svome, lep dan i simboličan jubilej. Oba faktora dobra za letenje. Plan leta je poznat samo tebi…

Do nekog novog i narednog ‘De si bre dečko?!’ uz zagrljaj, glasnu priču i poneku ‘vatrenu vodu’... svaka ti čast i hvala za drugarstvo, snagu, vedrinu… slava ti, i večno i široko plavo nebo, dragi Vlado!”, završio je Milovanović

Pilot u penziji Miljko Stefanović, Bojovićev prijatelj iz mostarskih gimazijskih dana u prvoj rečenici ističe da je “Vladimir dete avijatičara”.

“Otac Radoslav, kapetan-pilot u 204. lovačkom puku, leteo je na avionu tipa ‘Sejbru’, američke proizvodnje, u periodu kada smo među prvima u Evropi imali u to doba savremenu i moćnu avijaciju Stradao je 19. juna 1963. godine u udesu na uvežbavnju gađanja ciljeva u vazdušnom prostoru negde na južnom Jadranu. Taman se pripremao za prelaz na nove najsavremenije lovce Mig-21, prošao zdravstveni pregled. Vladimir je tada išao u osnovnu školu u Zemunu i imao je tek desetak godina, pri kraju trećeg razreda...Orginalni izveštaj iz knjige o upisanim udesima je tužna priča bez naslova”, priča Miljko.

“Gađanje brzinske vučene mete u sastavu para na poligonu ‘Bar’. Pilot je toga dana vršio treći let po istoj vežbi. Od rejona Bar počeo je sa izvršenjem zadatka kao pratilac. Posle četvrtog uvođenja u napad (u visini Budve) vođa je čuo da Bojović nešto javlja nerazumljivim glasom, prekinuo je napad i počeo da traži i doziva pratioca. Pilot remorkera (avion koji vuče metu, op. aut.) uočio je Bojovića kada se ovaj nalazio u kursnom uglu za treći napad. Posle toga ga je izgubio. Očevidaca o njegovom položaju i padu nije bilo. Na osnovu nađenje dve plute i masne mrlje na površini vode utvrđeno je da je pilot pao u more u reonu Budva na udaljenosti oko 5 km od obale. Avion i pilot nisu pronađeni” navodi se u izveštaju o "udesu broj 15" za tu 1963. godinu. Mnogo godina kasnije, Vlada, sada već pilot "Galeba", će u sećanje na njega na repu jednog od restauriranih aviona ponosno nositi širom Evrope veliku fotografiju svog oca.

“I kao što to obično biva, ostala je u genima želja za letenjem. Nije se ugasila priča o dežurstvu pilota-lovaca u sistemu protivvazdušne odbrane (PVO), poletanje iz pripravnosti, manevri za što brže postizanje brzine i visine radi sustizanje uljeza u našem vazdušnom prostoru… Sve to bila je zvezda vodilja Vladimiru da posle završene osnovne škole 1968. godine konkuriše i bude primljem u, to doba čuvenu, Vazduhoplovnu gimnaziju „Maršal Tito“ u Mostaru. Pripadao je 8. klasi gimnazijalaca koji se spremaju za pilota Ratnog vazduhoplovstva. I sve je išlo u dobrom pravcu do trećeg razreda”, nastavlja Miljko Stefanović:

"Ja se sećam Vladimira iz tog doba kada se već bavio muzikom. Ja sam mlađi i taman sam krenuo u prvi razred kad je Vlada bio treći. Gledali smo mi prvašići kako ovi stariji sviraju u našoj gimazijalskoj muzičkoj grupi ‘Sinovi neba’. Svirali su dobru, u to doba, modernu muziku, muzička oprema vrhunska. I tu se zanese muzikom naš Vladika, kako ga ja od milošti i sada zovem, i ne završi taj treći razred. Izgubi se godina i ode Vladika iz našeg jata. I tako, nastavio je da se bori sam sa sobom.

Završio je gimnaziju u Staroj Pazovi, upisao Poljoprivredni fakultet u Zemunu, stanovao je na pet minuta peške do fakulteta. Ali ne leži vraže, opet svirka, opet muzika. Sviralo se po klubovima, diskotekama i svugde gde je to bilo moguće. Vreme je prolazilo, ispiti su stajali, zaboravilo se na fakultet. Putovalo se u London po muzičku opremu i u provod. I proradi genetika, 1978.godine oprobao se u letenju. Platio je, i napravio prvi informativni let na aerodromu Bigin Hill. I to je uticalo na ceo budući život.” Posle odsluženja vojnog roka, seli se u Englesku i već 1983. godine počeo je obuku za letenje i sticanje dozvole profesionalnog pilota aviona na istom tom aerodromu, jednim od nekoliko letilišta u okolini Londona. “A pošto je letenje kao i ljubav tu nema prekidanja bez nekog krupnog razloga. Tako se stiglo i do letenja i restauracije starih aviona”, priseća se Stefanović

Vlada Galeb je svojim iznenadnim odlaskom ostavio čini se veoma teško nadomestivu prazninu u naporima da se od zaborava sačuva istojina na koju trebamo da smo ponosni.

“Spiritus movens” koji je imao veštine i energije do poslednjeg dana da okupi, organizuje i motiviše ljude, čovek ponekad eksplozivne naravi ali ogromnog srca i uvek spreman da pomogne svima i svakom. Imao je mnogo planova i mnogo ideja: restauraciju prvog prototipa “Galeba” 23001 koja je skoro i završena, vraćanje u letno stanje “Jastreba” i zajedničke nastupe sa “Galebovima”, mini-muzej starih aviona na aerodromu Ečka pored Zrenjanina, izradu replike čuvenog tada najmodernijeg domaćeg lovca IK-3 koji se suprotstavio nacističkom napadu 6. aprila 1941…

Nažalost mnogo toga nije realizovao ali za ono što jeste sigurno su mu zahvalni poštovaoci vazduhoplovstva i vazduhoplovne istorije. Ili po rečima prijatelja Vlade Bojovića “čovek koji je za očuvanje sećanja na nacionalnu vazduhoplovovnu istoriju napravio mnogo više nego svi mi koju smo ‘znali kako treba’ ali ‘ne radi se to tako’ i uradili smo ništa ili mnogo manje.”

(Telegraf.rs)