Tragovi Rimskog carstva i dalje leže u Srbiji: Ovako je izgledao grad koji je bio prestonica dešavanja

Viminacijum danas predstavlja arheološko nalazište i muzej, ipak, pre mnogo vekova bio je urbano mesto naseljeno prvo vojnicima, a onda i civilnim stanovništem. Svakim korakom naići ćemo na novu iskopinu gde na prvi pogled vidimo gomilu kamenja i stena, ipak, stručnjaci su na osnovu njih stvorili pravu istorijsku sliku. Upravo zato, rekonstruisan je i poznati amfiteatar koji se nalazi baš na ovom mestu.

- Viminacijum nastaje kao jedna od brojnih vojnih postaja na ovom delu rimske granice. Kada su Rimljani izbili na Dunav, postojala je potreba da utvrde granice prema svim, kako su ih oni nazivali, varvarskim narodima koji su živeli severno od Dunava. Osonvana su brojna drvena utvrđenja koja su vremenom prerastala u čvršće materijale. Tako je Viminacijum postao legijski logor. Uz sam vojni logor, počinju da se formiraju civilna nasilja, grupe stanovništva, njihove porodice, vlasnici taverni, kafana, javnih kuća, znalo se da vojska ima novca i svi koji su mogli da zarade su išli za njima. Tako je Viminacijum jačao, da bi u jednom trenutku postao administrativno, kulturno i finansijko središte čitave provincije Gornje mezije, odnosno prestonica - objašnjava za Telegraf.rs Ilija Danković iz Arheološkog instituta.

Kako priča naš sagovornik, iskopavanja traju decenijama, a iz godine u godinu dolazi do novih saznanja o životu vojnika i stanovništva. Poslednjih godina iskopava se i generalštab, pa mukotrpnim radom arheolozi polako dobijaju sliku o tome kako je izgledala ova građevina.

- Imamo i brojna iskopavanja u samom gradu, kao amfiteatar gde se sada nalazimo, pa znamo kakva je bila razbribriga u pogledu sporta. Imamo gradska kupatila, a uskoro počinjemo iskopavanja civilne, stambene četvrti. Ono što je poznato jeste da smo ovde iskopali skoro 14 hiljada grobova iz kojih smo saznavali o načinu na koji su izražavali identitet, kako su izgledali u koja božanstva su verovali. Arheologija je mozaik sa mnogo kockica, a mi ga polako popunjavamo - dodaje Danković.

Rimske građevina imale su i vrlo upečatljiv izgled. Naime, koristili su materijale u bojama, pa su tako neke zgrade odudarale od ostatka grada.

- Kada su tek počeli da grade logor koristili su lokalni kamen, bolje reći, prirodnu ciglu. Tu je jedno celo brdo izgorelo i formirala se cigla. Prvi logor je bio crvene boje i izgledao je vrlo atraktivno. Iz kamenoloma je dovožen ramski škriljac, kolokvijalno nazvan zelenac, on je bio zelene boje tako je kasnije izgledalo utvrđenje. Tu su postojala striktna pravila, znao se tačan raspored ulica i nije bilo odstupanja. Znamo gde su bile ulice, trgovi i blokovi zgrada, ali suštinu ćemo znati kad krenemo da iskopavamo - objašnjava naš sagovornik.

Velelepni amfiteatar u potpunosti je rekonstruisan, a ono što ga čini zanimljivim jeste da su osim gladijatorskih borbi ovde održavane i predstave sa egzotičnim životinjama. Tome u prilog idu i pronađene kosti leoparda i kamile, a Rimljani su ova okupljanja smatrali vrstom sportske rekreacije.

- Puštane su životinje na hrišćane, a rekreirane su i pomorske borbe. Što se tiče životinja, nađena je kost leoparda i to je jedinstven slučaj na teritoriji carstva, dovezen je sigurno zbog borbi. Nađen je i ceo skelet kamile, ali ne možemo da tvrdimo da je ona učestvovala u predstavi, već je verovatno bila deo trgovačkog karavana. Amfiteatar je imao dve glavne faze, prvo je bio ceo od drveta, a u drugom lučni zid je bio od kamena, a na njemu su bile drvene tribine. Taj kamen je bio prepoznatljiv po oslikanosti. To je sve palo sa zida, a naši istraživači su nakon mukotrpnog rada došli do saznanja da su bile naslikane kože divljih životinja razapete između nekih stubova. Gledaoci bi gledali borbe, a imali bi i slike koža na samom zidu - tvrdi Ilija.

Ipak, Viminacijum je doživeo prvo propadanje u drugoj polovini trećeg veka, a razlog za to bile su klimatske promene i unutrašnji sukobi. Nakon kratkotrajnog oporavka dolazi do potpunog kraha u 5. veku, kada je ovaj grad uništen od strane Atilinih Huna.

(Telegraf.rs)