Žene šamar ne doživljavaju kao nasilje, nasedaju lako na obećanja: Poražavajuća saznanja Vesne Stanojević

U Srbiji je od početka godine ubijeno 20 žena. Poslednja u nizu tragedija se dogodila u selu Bočar iz okoline Novog Bečeja, kada je 39 godišnji R.M. nožem usmrtio nevenčanu suprugu S.T. Dan pre ubistva, osumnjičeni je pretukao svoju nevenčanu suprugu, a nakon što je otišla kod komšinice, namamio je da se vrati, nakon čega je zverski ubio, a zatim je pokušao da ubije i rođenog brata, koji je pokušao da je zaštiti.

U emisiji „Uranak“ na televiziji K1, Vesna Stanojević, koordinatorka Sigurne kuće i Marija Milanović, predsednica Centra za žrtve nasilja, smatraju da žene najčešće veruju u laži koje im nasilnici pričaju i zbog toga im se vraćaju.

Preporučujemo

- Nasilnici se uglavnom služe lažima i obećavaju da se nasilje više neće ponoviti. U ovom slučaju vidimo, da je osumnjičeni dan ranije pušten iz zatvora i verovatno joj je obećavao novi i bolji život. Ono što je najtužnije od svega, je što žene u to veruju. Nije prva žena koja je nasela na obećanja i priču. To je najstrašnije od svega – kaže Vesna Stanojević i dodaje da povećanje ubistva žena treba ozbiljno da nas zabrine.

- Prošle i pretprošle godine je za celu godinu bilo 23 ili 24 ubijene žene, naravno svaka ubijena žena je mnogo i svaka ubijena žena treba da nas zabrine. Međutim, ako mi sada, a polovina godine je tek, imamo toliki broj žena, mi definitivno pravimo neke velike propuste. Ovakva situacija je bila 2013. godine, ubijeno je 44 žene u Srbiji na kraju godine. Mi prosto moramo da znamo, šta ćemo da preduzmemo da se nasilje i ubistva žena smanje. Ne možemo stalno pričati jedno isto, a ne raditi ništa. Ovo što mi pričamo izgleda da nema nikakvog efekta. Osoba koja na ovaj način iskasapi svoju ženu, njemu ovi apeli ili razgovori ništa ne znače. Njega to ne interesuje. Mi moramo da znamo, na koji način da dopremo do žena. Ako dopremo do žrtve mi smo uradili već veliki korak. Nasilnici se ne menjaju, ja za sve ove godine nisam videla, da je neka žena došla i rekla da joj se partner promenio. Oni ostaju isti, čak i žene koje borave u Sigurnoj kući, kada izađu se pomire sa nasilnikom, ali nasilje se ponavlja i onda se vraćaju kod nas. One ne mogu da shvate, da nasilnik neće da se promeni, ali imate osećaj kao da pričate nekome ko vas ništa ne razume. Lakše im je da veruju, nego da ne veruju, jer one misle da će se ta neka zajednica ponovo vratiti na onaj nivo na kome je bila. Neće! Uglavnom su to psihopate. Žene moraju da shvate, da nasilnik neće da se promeni i da moraju da traže način kako da pomognu same sebi. Mi smo svi tu da im pomognemo onda kada one hoće, ali ako žena to neće, ne može niko ništa da uradi – dodaje.

Marija Milanović smatra, da je najveći problem kod prijave nasilja, što se žene povuku kada policija izađe na lice mesta.

- Generalni problem je kada se izvrši prijava i policija izađe na lice mesta, ako žrtva negira i povlači se, policiji su vezane ruke i ne mogu da reaguju. Činjenično stanje je to, da je svaki nasilnik, manipulator. Problem je kod žena što one veruju u tu priču da će biti bolje, a samo može da bude gore. Nasilje nije lični problem, već društveni problem i moramo da budemo društveno odgovorni i trebamo da prijavimo nasilnika, ali i da pokušamo, ukoliko znamo da neka žena trpi nasilje, da razgovaramo sa njom i da joj objasnimo i pokušamo da je sklonimo od nasilja. Jako je teško razgovarati sa žrtvom. Pojedine je sramota, a mnoge smatraju da će nasilnik da se promeni. Nasilnici su uglavnom poremećene ličnosti, manipulator. Oni mogu da se jednim delom unormale sa nekim ozbiljnim lečenjem. Ne da se tu vrati porodična zajednica, već da se napravi odnos i kompromis oko dece, ali da se vrati normalan odnos, to ne može nikako – kaže Marija i dodaje:

- Jako malo se radi na osnaživanju žrtava. Moraju da postoje prostori za edukacije. Statistiku koju je naš Centar radio je pokazala, da čak 90 posto žena, koje su tragično nastradale ili su žrtve porodičnog nasilja su zapravo boravile u toksičnoj sredini. To znači da su njihove figure, očevi ili očusi, bili nasilnici i da je to model koje su one povukle iz kuće. Na taj način biraju svoje partnere. Par šamara, uvrede, one to ne doživljavaju kao nasilje. Svaki vid nasilja nema opravdanje i kakav je to muškarac, koji na ženu podigne ruku. One nisu svesne, sve dok ne završe u Urgentnom centru. Prvi šamar, uvrede svakodnevne, zabrana izlazaka iz kuće bez pratnje, zabrana šminkanja, određen kodeks oblačenja i broj ljudi sa kojima mogu da pričaju, one to smatraju kao normalan život, a to sigurno nije normalan život. Tu je već znak i alarm da taj odnos treba da prekinete i da trebate da se obratite nekom stručnjaku za pomoć – dodala je.

Žene koje ne dolaze iz toksične sredine, takođe mogu da prepoznaju nasilnika. U početku su nasilnici veoma brižni i puni ljubavi, a onda odnos naglo počne da se menja. Vesna Stanojević kaže, da u većini slučajeva u našoj zemlji, žene šamar ne smatraju nasiljem.

- Nasilnika možeš da prepoznaš, ali iz mog iskustva većina žena neće da prepozna. One prelaze i preko toga, kada primete da njegovo ponašanje nije usklađeno sa društvenim normama. Žene šamar ne evidentiraju kao nasilje. Šamar se u Srbiji ne računa kao nasilje. Žena mora da shvati, da nasilje nije samo ako on nju prebije i završi u Urgentnom centru, već da je nasilje sve ono što ukazuje možda u prvom momentu na šamar ili na konstantno vređanje – Vesna i dodaje:

Mi imamo mnogo žena koje trpe nasilje, koje prelaze preko svega i mnogo žena kojima život prođe u nasilju, to je ono što je najstrašnije.

Marija Milanović ističe, da žrtve nasilja, nisu samo žene koje su ubijene, već i one koje su umrle od teških bolesti izazvanim nasiljem

- Mi brojimo u nasilje žene koje su ubijene i više ih nema, ali mi nigde ne brojimo žene koje su trpele nasilje, koje su teško obolele i umrle od teških bolesti zbog nasilja. Zapravo ne znamo koliko je žena stvarno nastradalo od porodičnog nasilja i koliko žena zaista trpi porodično nasilje. Ima žena koje se zaista plaše da prijave nasilje, jer su im partneri uticajni, moćni ljudi i nisu u mogućnosti. Stid je takođe jedan od uzroka – kaže Marija i objašnjava zbog čega žene imaju strah da prijave nasilje.

- One se plaše njegove moći, da će pored nje da naudi i njenoj porodici. Taj strah preovladava njima, ali on mora da se prevaziđe. Mora da se prijavljuje nasilje. Što više prijava, više podižemo svest i više ćemo te neke nasilnike da suzbijemo u neki ćošak. Može nasilje i nasilnik da se prepoznaju, to je činjenično stanje. Odvajanje od kolektiva, kometarisanje oblačenja, šminke, posla, to su sve prvi znaci koje ukazuju kod žena da je on zapravo nasilnik – dodala je Marija Milenković.

Vesna Stanojević smatra da je skandinavski princip rešavanja nasilja nad ženama idealna, ali da naša država nije u mogućnosti da ostvari tako nešto.

- Skandinavski sistem je najbolji. U Štokholmu postoji 96 Sigurnih kuća. Oni to rade, tako što svakoj žrtvi nasilja obezbede stan, a kako mi to možemo da prepišemo?! Žene iz Sigrune kuće kod nas, nikada nisu dobile nijedan socijalni stan. Najveći problem žena je kada treba da izađe iz kuće, a nema gde. Takođe, ne može da plati ono što je potrebno njoj i deciDržava joj pomaže, grad Beograd pomaže svakoj ženi u Sigurnoj kući, da godinu dana posle toga, dobija određena primanja kao hraniteljska porodica, ali to je godinu dana, šta posle toga? Nasilje treba da se prijavi, ali mi moramo da znamo da kažemo ženi, šta dobija ako prijavi nasilnika, a ne da je ostavimo da se ona bori sama sa sobom, sa njim , njegovom porodicom i okolnom. Ona faktički nema nijedno pitanje rešeno. Sve ono što žene dobijaju u ovom društvu je ništa u odnosu na potrebe koje one imaju. Dokle god je tako, imaćemo ove probleme – zaključila je Vesna Stanojević u emisiji „Uranak“ na televiziji K1.

(Telegraf.rs)