"Tata, volim te do neba": Miodrag sam brine o ćerki sa Daunovim sindromom, njegova priča ohrabruje

"Kada Anđela vikne - tata, to mi daje snagu da izdržim sve životne nedaće’", priča Miodrag Simić – Mija (47), koji sam brine o šesnaestogodišnjoj ćerki sa Daunovim sindromom u malom fruškogorskom selu Šuljam, piše mitrovica.info.

– Sve je počelo idilično sklapanjem braka, a kada je bivša supruga ostala trudna mojoj sreći nije bilo kraja! Trudnoća se odvijala normalno, međutim, prilikom porođaja došlo je do komplikacija, Anđela je ostala bez kiseonika, nagutala se plodove vode. Pravi šok za nas nastupio je kada su nam saopštili rezultate genetskih pretraga da beba ima Daunov sindrom – počinje priču požrtvovani otac, koji tada nije ni slutio kakva sudbina ga čeka.

Preporučujemo

Njegov trnovit životni put počinje kada je devojčica imala pet godina – supruga ga, potpuno neočekivano, napušta i podnosi zahtev za razvod braka! Nakon neuspelih pokušaja mirenja ona dobija i privremeno rešenje o starateljstvu nad detetom, no kako se tri meseca uopšte nije pojavljivala, sud ocu dodeljuje samostalno staranje o Anđeli, navodi se na mitrovica.info.

- Ogromnu pomoć i podršku u odgajanju ćerke pružila mi je pokojna majka Mileva. Ona je kuvala, spremala, kupala devojčicu, vaspitavala je i naučila mnogim stvarima. U to vreme, ja sam mogao da radim, u mitrovačkim "Komunalijama" jedno vreme i u Slovačkoj, bio sam siguran da je dete u dobrim rukama. Majčina iznenadna smrt pre šest godina potpuno me je dotukla! Problemi se nižu jedan za drugim, dugovi se nagomilavaju, jer ja zbog Anđele ne mogu da radim, dok su ukupna primanja od Centra za socijalni rad u iznosu od 31.000 dinara nedovoljna, jada se otac, koji je problem pokušavao da reši, ali bezuspešno.

Kako su Simići živeli u trošnoj i neuslovnoj staroj kući, koja je prokišnjavala, Mija se za pomoć obraćao na mnogo adresa, ali mu je najveću donaciju u vidu građevinskog materijala i svih troškova gradnje uputio Kazneno-popravni zavod u Sremskoj Mitrovici. Stara kuća je potpuno obnovljena, a u produžetku je dozidan aneks sa dodatnih pedesetak kvadrata stambenog prostora, novim kupatilom i kuhinjom.

– Boreći se sa nedaćama nikad nisam izgubio veru u ljude! Uvek i svuda ima dobrih i plemenitih ljudi, spremnih da pomognu. Ganut mojom životnom pričom puno nam je pomogao prijatelj iz Šida Boško Todorović, koga sam upoznao preko društvenih mreža. Ovaj plemeniti čovek otplatio mi je jedan deo duga za struju i dao mi svoj automobil da mogu Anđelu da vozim u Specijalnu školu u Sremsku Mitrovicu.

Anđela je umiljato i lepo vaspitano dete. Goste ljubazno dočekuje, ali ne ometa u razgovoru. Voli da se igra sa kucama u dvorištu, u svojoj lepo uređenoj sobi uživa da gleda na laptopu video klipove sa životinjama i scenama iz prirode, sluša Lepu Brenu i Dženifer Lopez, a najdirljiva scena je kada tatu zagrli i kaže: "Volim te do neba!"

Za mamu, koja se ponovo udala i iz tog braka ima dvoje dece, nikad ne pita, niti ima želju da je vidi.

– Puno bi mi značilo da majka hoće da je uzme na tri meseca, da ja mogu mirno da odem u Slovačku, da zaradim i uštedim koju hiljadu evra da imamo za nabavku ogreva za zimu. Ali, ona uvek nađe neki izgovor da Anđela ne može biti malo duže kod njih. Kako god, mi ćemo se već nekako snaći, ja je volim najviše na svetu, moja je! Kad mi se obraduje i poviče "tata" nema veće sreće za mene.

(Telegraf.rs)