Život Dragane Vlasotinčanke posvećen je promociji prirodnih lepota juga Srbije: "Priroda mi daje snagu"

Dragana Dimitrijević ili Dragana Šopka poznata je planinarima i drugim ljubiteljima prirode širom bivše Jugoslavije. Ona ima preko 8000 pratilaca na Fejsbuku i Instagramu, koji redovno čekaju njene objave kako bi videli u kojem se kutku juga Srbije nalazi. Odrasla je u selu Gradska, radi u Crnoj Travi, a živi u Vlasotincu. Međutim, svaki vikend provodi na planinama od Preševa do Zaječara. Tako da je ona prava osoba za onoga ko hoće da upozna prirodne lepote planina juga Srbije, piše Jugmedia.

Šta biste rekli o vašem poreklu i rodnom selu?

Preporučujemo

- Rođena sam bukvano na pragu rodne kuće, gde se moja majka porodila dok je sanitetsko vozilo stajalo ispred. U šali kažem da sam već tada žurila da odem u planinu. Još moj deda je u Gradskoj držao kafanu, a potom otac trgovinu.Tako sam od malih nogu bila stalno u kontaktu sa ljudima. Na moje su vaspitanje presudno su uticale moje bake, koje su me naučile da se snađem u prirodi, npr. da u neposrednom okruženju nađem hranu za ručak. To su bile žene koja su znale da prežive u najtežima ratnim godinama, a poznato je koliko je crnotravski kraj stradao u Drugom svetskom ratu. Njihovo iskustvo i saveti mi i danas mnogo znače u životu. Kao dete volela sam da šetam po brdima oko mog sela. Naučila sam da radim i muške poslove, recimo, sve vazano za drva i generalno seoske poslove. S druge strane, bavila sam se sportom, tačnije rukometom, što nije bilo uobičajeno za jednu devojčicu iz planinskog sela. Kasnije sam zbog Gimnazije prešla u Vlasotince, gde i danas živim, ali veza sa rodnim selom i Crnom Travom nije nikad prekinuta.

Malo ljudi zna da kroz samo Vlasotince prolazi jedan od 12 evropskih pešačkih puteva. Možete li nešto više reći o tome?

- Evropski pešački put E7 prostire se duž Portugalije, Španije, Francuske, Italije, Slovenije, Hrvatske, Mađarske i Srbije. On ide preko Vojvodine i Zapadne Srbije sve do nas. Tačnije od Niša i Suve planine dolazi i do teritorije opštine Vlasotince. Kod sela Komarica, preko planine Kukavice prolazi kroz sam centar varoši, pa preko Jastrepca, Ostrozuba i Čemernika nastavlja ka Surdulici. Za našu zemlju je bitan i put E4, koji od Kanjiže ide istočnim krajevima, duž granice sa Rumunijom i Bugarskom. On ne prolazi kroz Vlasotince, ali je blizu nas, na teritoriji Pirota i Dimitrovgrada.

Šta biste Vi preporučili ljubiteljima prirode da vide na teritoriji Vlasotinca i Crne Trave?

- Za početak Čarobnu dolinu, koja je poznata svima u Vlasotincu, ali malo ljudima van Jablaničkog okruga. Taj prostor pored samog grada može da se uredi za malo novaca i bolje promoviše. Takođe, ono što je mnogima poznato je vrh Bukova glava na Ostrozubu između Lopušnje i Bistrice sa biljkom zeleničje. To je prirodni rezervat pod zaštitom države, a postojanje endemske biljke pokazuje koliko je ta životna sredina zdrava i očuvana.

- Ima dosta predela, koji su poznati užem krugu ljudi, kao vulkanske kupe Crtovo kod sela Aleksine ili Ostrc kod sela Dobroviš. Onda stene u mahali Progon u ataru sela Donji Dejan, za koje se vezuje predanje o devojci, koja se navodno bacila sa dve bebe zbog sramote, jer je ostala trudna pre braka. Pomenula bi lovište Valmište ispod Čemernika o kojem brinu Srbijašume, gde se mogu videti jeleni, divlje svinje, lisice, divlje ptice… Generlno mene u poslednje vreme privlače planine Tumba, Rudina, Gramada i druge na granici Srbije i Bugarske. Tu su bili granični prelazi i putevi, koji su uglavnom sa naše strane zapušteni. Uživam da tamo stavim srpsku zastavu, jednostvno tamo osetim duh naš junačke prošlosti. U svakom slučaju ima toliko toga da se otkrije, vidi i nauči, a mi nismo ni svesni.

Šta za Vas znači planinarenje i kako drugi ljudi reaguju na ono čime se bavite?

- Meni priroda daje snagu i mogu da kažem da sam očvrsla. Ja ne odlazim u prirodu već praktično živim sa prirodom. Obišla sam preko 20 evropskih vrhova do 5000 metara nadmorske visnine, a poslednjih godina sam vezana za naše predele. Tu nije reč samo o planini nego o kulturi življenja, tradiciji, načinu građenja kuća, dijaleketu i mnogo toga još, jer su naši preci znali prilagoditi svoj dom prirodnom okruženju. Tako se lepo vidi kako su gradili pored potoka kuće ili vodenice, a nikad nisu ugrozili okolinu. To je jedno poštovanje prirode, koje danas mi ne razumemo i, nažalost, ne želimo ni da naučimo.

- Ja volim da povežem ljude sa prirodom. Moji snimci na društvenim mrežama su spona između prirode i različitih ljudi. Zanimaju me i lokalne priče, pogotovo na dijalekatu, a ljudi se vezuju za te objave, prepoznaju me i van juga Srbije. Ne idem sa velikim grupama, biram saputnike ili idem sama, što mi ostavlja vremena da uradim video snimke kakve hoću. Često obilazim stare ljude koji žive sami i sa nekima od njih sam postala prijatelj. Ne mogu da opišem njihovu radost kad me vide, jer su oni često zaboravljeni od najbližih. Želela bih da svoje iskustvo pretočim u neku knjigu, da napišem jedan vodič za sva naša mesta i prirodne lepote. Nadam se da ću imati vremena da se tome posvetim nekada

(Telegraf.rs)