100 kg mišića i paperje u duši: Vukašin istrčao maraton, a ima neizlečivu bolest, primio je kao znak od Boga

Momčina iz bloka, skoro dva metra, više od sto kilograma. Vukašin Đurović, glavom i bradom. Oni koji ga poznaju, znaju da je sportski tip. Ranije je trenirao košarku, sada je tu u teretani, vežba. Počeo je i da trči. To je mrzeo kao mali. Seća se, trčanje je bilo kazna kada nešto na terenu uradi pogrešno. Krug, dva, tri, da se iskupi. Poručio bi nekim novim trenerima da prekinu tradiciju.

Uložio je napor u to da se vrati trčanju. I, baš mu ide. Četiri polumaratona po zemljama regiona, prvi maraton u aprilu ove godine - beogradski. Istrčanih 42 kilometra i 195 metara. Iako vredno divljenja, taj podvig nije neviđen. Koliko je bilo maratonaca ove godine? Skoro 900? Međutim, koliko od njih ima neizlečivo autoimuno neurodegenerativno oboljenje, koga laici prepoznaju po otežanom kretanju i štapu u ruci? A, ipak je prošlo kroz cilj?

Preporučujemo

Takav je bio bar jedan, naš sagovornik Vukašin. Sa multipla sklerozom, protekle dve godine, koliko zna da ima bolest, ispituje svoje granice. Misli da je sada u najboljoj formi u životu.

Ove godine puni 32, svakog drugog dana prima terapiju. Živi bez prognoze i punim plućima.

"Počeo sam da mnogo više cenim život, ne uzimam stvari zdravo za gotovo. Koliko sam srećan što ovde sad sedim. Bio sam jutros na trčanju, sada ću na posao, družiću se sa društvom, videću se sa verenicom posle...", navodi zbog čega je zapravo srećnik.

U razgovoru za Telegraf objašnjava i kako se život promenio.

Legao zdrav, probudio se sa MS

"Zaspao sam zdrav, ustao sam bolestan", počinje navodeći da je osetio da ne može da hoda.

Potom je počeo da gubi vid na levom oku.

"Nekako sam uspeo da odem do toaleta i da se oglednem. Kao da je neko uzeo nož i prepolovio mi lice. To su lekari nazvali paralizom leve strane lica. Nisam mogao da se nasmejem, namignem. Ništa", govori.

Potom je otišao u Urgentni centar, a odatle na dalju dijagnostiku.

"Tamo su mi uradili magnentnu rezonancu i izvadili mi likvor. Nakon toga su mi dijagnostikovali multipla sklerozu", kaže navodeći da je prošlo mesec dana do početka terapije.

Oca je to posebno pogodilo.

"Imao je moždani udar pre tri godine, vrlo je emotivan", kaže nam Vukašin, dodajući da su majka, sestra i buduća supruga, takođe, bile pogođene.

"Nisam zaslužio", kaže nam dvaput.

"Možda nas je Bog stavio u iskušenje. Možda je hteo da ja obolim jer sam jak, umesto nekog drugog. Možda je to moja misija".

Objašnjava da vodi zdrav život, da ima zdrave navike, da ga u komšiluku po dobrom poznaju.

"Prvih šest meseci mi je bilo baš kritično, a sad sam krenuo još više da treniram. Lekarima sam rekao da vodim aktivan život, a oni meni da se ne opterećujem. Ja sam njima rekao da baš, baš treniram: dugo pešačim, plivam, trčim, dižem tegove. 'Okej, samo poštuj svoje granice'".

To je odgovor kojim se zadovoljio.

Živi bez prognoze

"Ne možemo da vam damo prognozu, to je od čoveka do čoveka. Kod nekog će da bude agresivan tok, kod nekog ne. Ja imam veliku sreću što sam u 20 odsto tih koji se leče", kazao nam je dodajući da je lek veoma skup, te da se on leči o trošku države.

Tegobe trenutno ne oseća, ali na promenu vremena svoje telo oseća u hiljadama kockica.

"To su moji mišići. Svaka ta kockica me ubija. To su bolovi, stalno sam umoran kad se to desi. Poslednjih meseci je jedan dan kiša, drugi dan sneg, treći dan sunce", prepričava ono čega se i sami živo sećamo: behara u februaru i aprilskog snega.

Bolest je, ponavlja, neizlečiva. Ne zna joj se ni uzrok. Od faktora rizika imao je onaj univerzalni: stres. Dodaje i da su ga rezultati jedne analize neprijatno iznenadili. Imao je značajno snižen vitamin D.

"Kažu da utiče više faktora: pušenje, stres, Epštajn-Bar virus, nedostatak vitamina D i genetska predispozicija. U porodici ne znam nikog ko je oboleo. Pušio nisam, stresirao se jesam, mnogo u životu, zbog nebitnih stvari: ljudi se nerviraju zbog para, zato što su zakasnili, zato što im je propao posao, a najbitnije - porodicu i zdravlje - zanemaruju. Kao - to je tu i biće tu. Pa, neće biti tu.

Epštajn-Bar virus i ne znam šta je, a nedostatak vitamina D sam imao baš veliki. Čak sam koristio suplemente zbog treniranja. Mislio sam da nema šansi da mi nedostaje. Godinama unazad ga koristim. Kad su stigli rezultati nisam mogao da verujem...", navodi.

Sada je usmeren na budućnost. Prvo ga čeka trka u Ohridu, 4. juna.

"Radujem se polumaratonima koji me čekaju, radujem se ženi, radujem se porodici", kaže nam u nadi da će i to doći uskoro.

Završio sam drvno-prerađivačku školu. Radi kao prodavac nekretnina. Život je lep, kaže nam.

(Telegraf.rs)