Jana je bolnu pesmu posvetila ubijenoj deci u "Ribnikaru": Stihovi kidaju dušu, a ovo joj je bila motivacija

Nezapamćena tragedija koja se dogodila u sredu ujutru u školi "Vladislav Ribnikar" potresla je celu Srbiju. Trinaestogodišnji K.K. ubio je 8 drugara iz klupe i voljenog domara Dragana V, a ranio sedam osoba.

Cela Srbija pustila je suze za preminulom decom kojima je oduzeta budućnost i šansa da odrastu. Građani su širom zemlje svećama, cvećem i igračkama ispratili prerano ugašene živote i obećali jedno - da će zauvek živeti u njihovim srcima.

Preporučujemo

Uz oproštaje koji se šire društveim mrežama, pojavila se i jedna pesma. Stihovi dvadesetogodišnje Jane, koja je svoju tugu odlučila da pretoči u umetnost koja nikada neće umreti.

Autorka pesme navodi da nije lično poznavala nikoga iz pomenute škole, ali da su njeni roditelji prijatelji porodice Kobiljski, čija je ćerka nastradala u pucnjavi.

- Poeziju pišem od malena, uglavnom skromno, za sebe i prijatelje. Tragedija me je pogodila i danima sam u tužnim mislima. Sve sam sakupila u jednoj pesmi jer tako najbolje mogu da iskažem svoje emocije. Sa bolom, pesma je sama išla iz mene. U nadi da će jedino vera u Boga i molitva ujediniti svakog čoveka. Svi smo mi braća i sestre i zajedno osećamo večni bol - poručuje ova devojka, čije stihove prenosimo u celosti:

Nemojte nikada otići

Kako će svet bez vas da diše?

Kako će nebo da plavi?

I kako će padati kiše?

Koliko je težak jad

I čamotni život sivi...

Nemojte sklopiti oči.

Ostajte zauvek živi.

Mi smo grešnici Višnjeg

I ovde je večita kazna.

Kako bi bilo presveto

Za bol da niko ne sazna.

Nemojte nikada otići

Kako će svet bez vas da diše?

Zar se ne sećamo i ne znamo

Šta nam u otkrivenju piše?

Spas nam je samo u veri

Gde zajedno plačemo tužni

Za one koji su se posvetili

I ostali životu dužni.

Vrednujemo istinu Božju

I grlimo jedni druge.

Nemojmo ovako dočekati

Da nas potope dani tuge.

Gubimo svest i razum.

Kako da sklonimo žal?

Kako da sklopimo oči

Na trenutno prisutni kal?

Nemojte nikada otići.

Težina bola obavija nas.

Šta nam drugo preostaje Oče,

Sem da ti se molimo za spas.

(Telegraf.rs)