Kratko sam radio kao nastavnik, predavao sam sedmacima: Kroz glavu mi prolazi samo jedna stvar

Srbija nakon krvavog masakra u osnovnoj školi "Vladislav Ribnikar" na Vračaru više nije ista, obavijena bolom i žalom za mladim životima. 

Za Telegraf.rs naš kolega, koji je prethodno radio u jednoj osnovnoj beogradskoj školi, govori o svojim utiscima i radu sa decom tokom tog perioda.

Preporučujemo

Prvi put kao nastavnik fizike dobio sam posao 2019. godine i u narednih nekoliko godina predavao fiziku, tehničko i matematiku. Iako je sve došlo iznenada, postojao je strah, kako pristupiti u radu sa decom, koja u tom trenutku imaju 12, 13, 14 godina, odnosno su šesti, sedmi i osmi razred.

Reč je o školi sa velikim brojem đaka, čak oko 1.500. Tog prvog dana sam saznao da ću predavati deci u 10 odeljenja, a to je broj od oko 250 učenika.

Olakšavajuća okolnost bila je ta, jer su kolege bile predivne, na prvom mestu kao ljudi,  a potom i odlični kao nastavnici, kako mlađi, tako i oni sa nekoliko decenija rada. Uvek su bili tu, kakva god je pomoć bila potrebna ili neki savet.

Kada sam ušao na svoj prvi čas, bili su iznenađeni, ali na neki način srećni, jer su dobili mlađeg nastavnika od oko 30 godina.

Vrlo brzo i spontano smo našli zajednički jezik. Smatrao sam da je bitno biti onakav kakav si i da se postavi jasna granica između nas, na prvom mestu. Časovi su prolazili tako što smo odrađivali gradivo, koje nekada nije bilo lako, pogotovo kada je reč o fizici, ali sam činio da predavanja nekako prilagodim njima i da deo časa bude posvećen onima sa slabijim znanjem, a potom deo časa i onima koji su imali dobre ocene.

Kao i u vreme kada sam ja bio đak i u današnje je bilo odeljenja sa dobrom decom u smislu učenja, ali pre svega u smislu ponašanja i vaspitanja. Iako u većini, uvek je onaj manji broj koji su bili veoma nemirni nekako dolazio do izražaja, odnosno o njima se često polemisalo.

Da, bilo je onih za koje smo se pitali ko ih (ne)vaspitava i kakva je onda njihova budućnost?

Kada je juče odjeknula vest o stravičnom masakru, bio sam kao i svi zaprepašćen tom tragedijom i ostao potpuno nem.

Još strašnije je to što je dečak koji je to počinio, sedmi razred. Kroz glavu mi je stalno prolazila slika mojih đaka tih godina, kako je moguće da neko njihovih godina to počini, kad su oni za mene - samo deca. To su oni koji su i dalje nesvesni sveta odraslih, problema savremenog društva, a kamoli tako ozbiljnih životnih tereta kakvi su bolest i smrt.

Setim se mojih sedmaka, dečje iskrenih i spontanih, i teško mi je da zamislim da bilo ko od njih poprima hladnokrvni izraz i uzima nekome život.

Takođe, iako sam imao lepih iskustava sa školarcima, kao poseban problem bih izdvojio stravično nasilje koje svakodneno viđam na društvenim mrežama, gde vršnjaci u pojedinim drugim školama kako u Beogradu, tako o širom Srbije i regiona često ismevaju jedni druge ili vređaju one koji su po nečemu razlikuju.

Ono što lično smatram je da je potreban ogroman rad sa decom, na prvom mestu rad roditelja, a onda i svih nas. Sa decom treba pričati, ne samo o formulama, brojevima, već i o svakodnevnici, o muzici, sportu, šta je primereno, a šta ne, čega se treba kloniti.

I na kraju - učiti ih saosećanju, empatiji. Jer ovo društvo činimo svi zajedno. I kada ne brinemo o drugima, to je kao da ne brinemo o sebi. Ako su ljudi oko nas nesrećni, ni sami ne možemo biti srećni, a to je ono što niko ne želi.

(Telegraf.rs)