Počinje "lov" na pečurke: Jedna može da košta života, ovako prepoznati otrovne i trovanje sa njima

Sa dolaskom proleća počinje i "lov" na pečurke. Za njih je u mnogim krajevima još hladno, ali se ipak mogu naći, kao na primer na Fruškoj gori, koja ih je prepuna, pa nije na odmet da se podsetimo koje su jestive a koje ne. To znanje je neophodno imati brali ih radi prodaje, ili za upotrebu.

Zoran Jelenković, predsednik Mikološko-gljivarskog saveza Srbije rekao je ranije za naš portal da je zelena pupavka najotrovnija pečurka, a pored nje panterovka, muhara i haringača.

Preporučujemo

- Zelena pupavka je smrtno otrovna, zatim panterovka. Pupavka, recimo, ne može nikada da se zameni sa vrganjom, jer je sasvim drugačija, ali može da se zameni sa bilo kojom drugom amanitom, primera radi, sa biserkom - objasnio je Jelenković za Telegraf.rs.

U našem narodu se jede i jajara, koja se može pomešati sa muharom. Muhara je, kako nam je objasnio crvena, sa belim tačkama, koje mogu da se speru od kiše, samim tim muhara postaje identična identična jajari.

- Amanita muhara, koja je otrovna, u tom slučaju postaje potpuno crvena, pa bi onda moglo da dođe do zamene sa jajarom. Ali, opet ima jedna stvar koja ih razlikuje. Struktura amanite cezare, odnosno jajčare je žuta, a meso muhare je belo. Dakle, ako je meso belo tu gljivu ne jedete, ako je žuto, to je jestiva - objasnio je Jelenković.

Možemo da se "opečemo" i o livadski šampinjon.

- Livadski šampinjon ne treba brati dok je mlad, nerazvijen. Kod šaminjona prvo i osnovno treba gledati da li imaju odozdo braonkasto-rozikasto. To je znak da je u rodu šampinjona, da nije neka druga amanita. Pored toga, treba zagrebati dno drške. Ako požuti, onda je otrovan, a ako ne žuti, proverite i miris. Jer, otrovan šampinjon ima miris na karbon, neprijatan je - napominje Jelenković.

Prošle godine se, da podsetimo, šestoro Šapčana otrovalo gljivamo, koje su kupovali kod neovlašćenog prodavca, bake, i svi oni su bili hospitalizovani na VMA.

Nacionalni centar za kontrolu trovanja VMA tada je izdao i detaljno objašnjenje u kojem su opisali prve simptome trovanja, kako se zaštititi...

- Pored nekoliko stotina jestivih, nejestivih i lekovitih, postoji nekoliko desetina otrovnih gljiva. Pod pojmom otrovne gljive podrazumevaju se sve one vrste koje u organizmu izazivaju patološke promene i oštećenja organa. Neke izazivaju blage reakcije kao što su bolovi u trbuhu, mučnina, povraćanje ili alergijske reakcije koje su prolazne, ali postoji i jedan broj vrsta koje izazivaju mnogo ozbiljnija oštećenja i smrt - naveli su stručnjaci VMA.

Do trovanja najčešće dolazi zbog zamene jestivih gljiva onima koje su otrovne.

- „Biserke“ se mogu zameniti otrovnom panterovkom, „zeke“ su takođe problem i zahtevaju dobro poznavanje gljiva jer im boja šešira često varira.

Akutna trovanja gljivama imaju veliki klinički značaj zbog raznolike kliničke slike (ispoljavaju se u osam različitih sindroma), učestalosti (godišnje se u Evropi leči oko 10.000 pacijenata), velike smrtnosti (10-50%). Na osnovu vremena koje prođe od ingestije do prvih znakova trovanja dele se na ona sa kratkim ili dugim inkubacionim periodom.

Trovanja sa kratkim inkubacionim periodom (30 min - tri sata) ispoljavaju se u vidu pet sindroma: gastrointestinalni, muskarinski, muscimolski (mikoatropinski), psilocibinski (psihotomimetski) i koprinski (alergijski). Ova trovanja imaju povoljan tok i ishod. Gastrointestinalni sindrom izazivaju gljive poznate kao „bljuvara, ludara, tigrasta vitezovka, zavodnica itd“.

Dug inkubacioni period, u trajanju od tri sata do nekoliko dana, karakteriše trovanja sa oštećenjem jetre i bubrega. Ona imaju tešku kliničku sliku i često letalni ishod.

To su trovanja sa slikom amanitinskog (faloidinskog) sindroma, orelaninskog i giromitrinskog sindroma.Kako prepoznati otrovnu gljivu?

Postoje razni mitovi kako najsigurnije prepoznati otrovnu gljivu:

- otrovne potamne ako se kuvaju sa srebrnom kašikom,

- daju žutu boju pirinču kad se kuvaju zajedno,

- beli luk kuvan sa njima potamni,

- ne mogu se ljuštiti,

- ako živina jede otpatke od gljiva dobre su (jedan od najopasnijih jer životinje imaju drugačiji gastrointestinalni trakt.

Samo hemijskom analizom tačno se može utvrditi otrovnost gljiva.Bez dobrog poznavanja gljiva i društva osobe koja je odličan poznavalac ne treba se upuštati u branje gljiva. Postoji zabluda da ima potpuno identičnih jestivih i otrovnih gljiva. One se mogu raspoznavati po određenim karakteristikama.

Amanitinski (faloidinski) sindrom izazivaju Amanita phalloides (zelena pupavka), Amanita verna (bela pupavka), Amanita virosa (smrdljiva pupavka), ali i 14 drugih gljiva. Trovanje izazivaju aktivne materije faloidini i amatoksini. Smrtna doza je 5-10 mg, tj. 20 grama gljive.

Latentni period je 12 sati, zatim se javljaju gastrointestinalne tegobe, drugog do trećeg dana toksični hepatitis (uvećana jetra, povišeni enzimi, bilirubin, smanjena sintetska funkcija jetre), toksična lezija bubrega. Pored lavaže želuca uz primenu aktivnog uglja, nadoknade tečnosti i elektrolita, primenjuju se hepatoprotektivi, druga simptomatska i podržavajuća terapija, a odlične rezultate daje plazmafereza. Šanse za izlečenje su znatno veće ako se sa specifičnom terapijom započne u prvih 48 sati.

Upozorenje svima onima koji koriste gljive za jelo, kao i beračima gljiva je da budu maksimalno oprezni. Odgovornost za zdravlje i ličnu bezbednost je na svakome ko bere i jede samonikle gljive. Takođe, treba biti pažljiv prilikom kupovine pečuraka na pijacama. Na deklaraciji bi trebalo da bude istaknuto ime pečurke, uzgajivača i koja institucija je obavila kontrolu kvaliteta.

Upozorenje zdravstvenim radnicima je da obavezno konsultuju Nacionalni centar za kontrolu trovanja VMA na telefon 011/3608-440, jer je specifičnu terapiju neophodno započeti u prvih 48 sati.

(Telegraf.rs)