Prvi Srbin koji je posetio nultu tačku na Severnom polu ekskluzivno za Telegraf: "Prestajete da osećate mraz"

Srđan Lolić iz Beograda uputio se na neverovatno putovanje na Severni pol i imao je tu čast da kao prvi Srbin poseti "ničiju zemlju". Kako kaže, eskspedicija je bila puna neizvesnosti i na putu ka cilju, imao je mnogobrojne prepreke. Od pukotina na ledu do jakih vetrova. Ali, posle svega uspeo je da zabode i ostavi zastavu Srbije i time predstavi svoju zemlju u najboljem svetlu.

Srđana, koji se avanturizmom bavi već 25 godina, ugostili smo u studiju Telegraf.rs, gde nam je on pričao o ovom neverovatnom iskustvu, kao i o utiscima sa ovog nesvakidašnjeg putovanja.

• Koliko si se dugo pripremao za ekspediciju na Severni pol i kako je teklo putovanje?

Na ekspediciju sam bio pozvan još pre osam godina, prvi put sa prijateljima iz Rusije. Posle toga, pripremao sam se negde oko četiri godine. Vreme epidemije i korone zaustavilo je putovanje na neke dve godine. Prošle godine sam nažalost imao neuspeli pokušaj i nisam bio na tom putovanju. Ali, ove godine su me ponovo pozvali sa pitanjem da li mogu dođem? Odmah sam pristao. Svako moje putovanje i želja da odem u inostrantsvo jeste i predstavljanje naše zemlje Srbije. To je bio i jedan od uslova kada sam razgovarao sa domaćinima i pitao sam ih da li postoji mogućnost postavljanja srpske zastave na "ničiju zemlju".

• Posetio si najudaljenije selo u Rusiji - Hatangu. Objasni bliže našim gledaocima o kakvom je mestu reč?

Putovanje je počelo iz Beograda. Letelo se prvo za Moskvu, a iz glavnog grada Rusije za Krasnojarsk. Bilo je potrebno pet sati leta od Moskve do Krasnojarska u Sibiru. Iz Krasnojarska nas je preuzeo vojni avion An - 72. Taj avion je specijalizovan za sletanje na najrizičnijim i najekstremnijim područjima na kugli zemaljskoj. Jedna od njih je i led. Tačnije led, sneg i zemljane površine. Zatim, iz Krasnojarska smo krenuli ka selu - Hatanga koje ima jedan mali seoski aerodrom. Inače, Hatanga ima između 1.500 i 1.600 stanovnika. Oko sedam meseci je noć tokom godine, a oko dva do tri meseca je dan. Tada, kada smo sleteli u Hatangu, temperatura je bila minus trideset i jedan stepen. Tamo narod pretežno živi od nekih državnih funkcija, ali i od ribolova. Tamo se inače nalaze čuvene peščare od mamuta.

• Sa kakvim si se sve opasnostima suočio tokom ekspedicije?

Nakon prvog dana kada smo sleteli u Hatangu, trebalo je već sutradan da poletimo za ruski naučni centar. Međutim, javljeno nam je da su vremenski uslovi i vidljivost negde oko kilometar ipo, te da postoji opasnost da piloti neće imati adekvatnu vidljivost za sletanje. Nakon pet, šest sati javili su nam da je pista koja je bila spremana u Baranou ledena i da je pukla. Pista je bila pripremana na 1300 metara i da je zbog pukotine otišla na dva dela. Tako da je od piste usled pukotina za mogućnost sletanja ostalo još 600 metara. Popodne su nam javili da "ni ove godine neće biti ekspedicije koja je pokušana". Ali, piloti su nam u zadnjem momentu, ujutru rano, saopštili da će ipak sleteti. Tako da smo iz Hatange poleteli ka ruskom naučnom centru koji se nalazi na Arktiku. Za svaki slučaj nasuli smo gorivo i dočekalo nas je 29 ruskih naučnika.

Bili smo prvi koji su sleteli na tu pistu, nakon više od trideset godina. Obično naučnike dovode u avgustu mesecu kada je prohodan okean. Pošto oni u tom centru ostaju godinu dana, oni dođu i donesu im dovoljne zalihe hrane. Promeni se ekspedicija i vrati se. Tako da smo mi bili prvi ljudi koje su ti naučnici tokom godine i videli. Takođe, videli smo i belog medveda koji je prošao pored naučnog centra. Bio je udaljen na nekih pet stotina metara. Posle sipanja goriva i vožnje avionom, poleteli smo ka tački koja se zove Barnauli. Let je trajao tri sata. Radi mogućnosti stalne komunikacije, šest pilota, kopilota i tehničkog osoblja se nalazilo u kabinama. Bilo je neophodno da se avion zaustavi na ledenim pokretnim pločama, koje se međusobno kreću tokom dana na dužini od osam do šesnaest kilometara. Auto-pilot nije bio moguć, pa je moralo da se izvrši ručno navođenje i spuštanje. Posle sletanja na 450 metara smo uspeli da se zaustavimo. Tu su nas dočekala dva helikoptera koji su bili opremljeni specijalizovanim rezervoarima za gorivo. Proces je sledeći, spusti se dvanaestoro padobranaca sa potrebnom tehnikom na jednoj od tih ledenih ploča, a zatim se označi i pripremi ta ledena pista i onda nas oni čekaju. Kada smo se napokon spustili, iza aviona smo prešli u ta dva helikoptera. A onda smo tim helikopterima leteli još sat vremena do nulte tačke.

• Nakon sletanja avionom, kako je izgledalo putovanje do nulte tačke?

Po koordinatama smo leteli do takozvane "nulte tačke". Odnosno, do "ničije zemlje". Ukoliko pogledate na telefonu, prikazaće vam se četiri nule. Takođe, ne očitava se ni godina, niti vremenski uslovi. Jednostavno, dve hiljade i dvesta kilometara vam je samo led.  Zatekla nas je temperatura od minus četrdeset i dva stepena. Ali, pošto je svuda led oko vas, imate osećaj da je preko minus sedamdeset preko nule. Kada smo došli do nulte tačke, jedan od helikoptera je morao da proveri džinovskom elektronskom bušilicom, da li uopšte sme da stane na taj deo leda jer ima dosta pukotina. Zbog toga i kada pešaka hodate nije bezbedno, a kamoli da sletite. Nakon toga, ustanovljeno je da se možemo prizemljiti i sleteli smo. Pošto sebe smatram patriotom, a i to mi je bio jedan od glavnih razloga da se upustim u eskpediciju, izneo sam srpsku zastavu i postavio sam je na nultu tačku. Na taj način sam želeo da celom svetu predstavim našu zemlju. Tako da mi je bila čast što sam predstavljao Srbiju kao čovek i avanturista.

• Nakon ekspedicije, kakav je osećaj biti prvi Srbin koji je posetio nultu tačku?

Znate kako, totalno je drugačija energija, nestvarno je i prestajete da osećate mraz. Osećaj je fenomenalan, smatram da smo dosta uradili za našu zemlju, tako da zastavu sa upisanim koordinatima, planiramo da pošaljemo i predsedniku Srbije.

• Za kraj šta bi poručio onima koji bi takođe želeli da se upuste u jednu ovakvu vrstu ekspedicije?

Po prirodi stvari, ljudi češće putuju u velike gradove, ali ja smatram da su prirodna bogatstva kugle zemaljske interesantnija. Smatram da bi to svakom turisti trebalo da predstavlja "drugu fazu" nakon što prevaziđe "prvu fazu"... Da sve te prirodne lepote treba obići i preporučujem svakome da to uradi.

(Telegraf.rs)