Vladimir je napustio mesto šefa i stalni posao da bi se posvetio onome što voli: Što okom vidi - rukom napravi

Što okom vidi, rukom napravi! Vladimir preradom drveta stvara prava umetnička dela.

Nakon što je diplomirao na Fakultetu organizacionih nauka, Vladimir se zaposlio u struci, kao rukovodilac u lokalnoj firmi, ali mu to nije bio životni moto, već je napustio stalni posao i posvetio se onome što zaista voli - duborezu.

Od orahove i hrastove građe, Vladimir stvara prava umetnička dela kroz unikatne komade nameštaja, stolova, stolica, fotelja, komoda, gelendera, ulaznih vrata...

U njegovoj radionici na Beloj Zemlji, nadomak Užica, provodi najviše vremena, a nju je nedavno zamenio stalnim poslom u struci. Još kao dečak interesovao se za duborez, a od pre deset i kusur godina ozbiljnije se posvetio zanatu.

U početku je kupovao pojedine mašine i sticao znanje i iskustvo, kasnije izučio duborezački zanat u Žičkoj eparhiji, zatim stolarski zanat u najstarijoj stolarskoj radionici u Užicu.

- Radio sam razne poslove, od rada u auto - perionici do moleraja, zatim sam se zaposlio u struci, a sada skrasio pod krovom svoje radionice - počinje priču Vladimir.

U radionici raspolaže sa svim neophodnim mašinama za obradu drveta i alatom potrebnim za duborez. Od početka bavljenja ovim poslom neretko kupuje neke nove mašine, kako bi pratio tehnologiju i svakodnevno što više napredovao. Naglašava da je pronašao sebe u ovom zanatu i da se ne kaje što je napustio posao i osnovao preduzetničku radnju.

Njegovom ručnom radu dive se mnogi, kako Užičani, tako i stranci.

- Duborezi koje ja radim su isključivo ručni rad, nisu rađeni cnc mašinama. Mnogi od njih krase domove u Užicu, ali su stigli i u Austriju, Belgiju, Švajcarsku, Nemačku, Island, Ameriku - kaže Vladimir.

Po njegovim rečima talenat je nasledio od dede, majčinog oca, koji je bio vrstan majstor ovog zanata. Nakon dede, Vladimir je sačuvao njegov zanat i danas gazi njegovim stopama.

Dodaje da mu ovaj posao daje mir i da je najvažnije strpljenje. Neophodno je znanje i veština, kao i poznavanje osnove rada. Retko se danas u Užicu mogu naći majstori koji se bave duborezom, ali umetničkim zanatom, gotovo da je Vladimir jedini.

Kako on kaže, zlatiborski kraj je pogodan za njegov zanat, iz razloga što se dosta firmi bavi preradom drveta sa kojima radi i sarađuje. Suvenir sa motivom komplet lepinje oduševio Užičane širom sveta Sasvim spontano, Vladimiru se rodila ideja da svojim umećem napravi komplet lepinju, simbol užičkog kraja, koja je svojim ukusom mnogima osvojila srca.

Njegov suvenir za nekoliko dana privukao je ogromnu pažnju ljudi, a kako kaže zvali su ga Užičani sa svih strana sveta.

- Za pravljenje ovog priveska koristio sam hrastovo drvo i epoksidnu smolu, a za jedan dan mogu da napravim i do 40 privezaka. Nakon prvih komada ljudi su počeli masovno da je traže i ubrzo je stekla veliku popularnost - dodaje naš sagovornik.

Ističe da je ljubav ključ svakog uspeha, a svaka nova ideja zlata vredna. Najmanje vremena iziskuje mu proizvodnja suvenira, a najzahtevnija su dvokrilna ulazna vrata. Želja mu je da njegova radnja opstane, kako bi formirao obradni centar, kupio plac, napravio kuću i radionicu i kako dolikuje bio svoj na svome.

(B. Ilić/Telegraf.rs)