Ispovest srpskog planinara koji je zamalo poginuo u Albaniji: Kotrljao sam se niz padinu 27km na sat

Povređivanje i smrtnost na planinarenju je oduvek problem, jer ne postoji zvanični registar, a ni obaveza planinara da prijavi incidentni slučaj.

Protekle godine je na planini po podacima iz medija bilo 3 smrtna ishoda, a javnost nije obaveštena o tim slučajevima, a nije urađena ni stručna analiza, kako bi svi naučili nešto, da se slična situacija ne bi ponovila.

Poseban problem je što ne postoji obavezan pregled planinara pa vodič najčešće ima minimalan uvid u grupu. Skoro je zabeležen i moždani udar na planinarenju, koji je svakako mogao da se spreči da je urađen sportsko-medicinski pregled.

Da ne dužim evo integralnog Nikolinog izveštaj koji objavljen na Internetu.

Kolumnista Telegrafa Prof. Dr Nenad Dikić, Univerzitet Singidunum Predsednik Udruženja za medicinu sporta Srbije, Foto: Privatna arhiva

- U petak 24.03 nas četvorica se nalazimo na Kopaoniku i krećemo u Crnu Goru, selo Vusanje, gde noćimo. U Subotu krećemo standardnim putem ka Maja Jezercetu. Veći sneg kreće tek kod Zastana. Odatle nastavljamo turno skijama kroz šumu, ka jezerskoj dolini i lavinoznim terenima. U jezersku dolinu stižemo oko 13:00 i kopamo bivak u snegu. Šatore nismo nosili da bi smanjili težinu. Ostatak dana se odmaramo jer planiramo polazak u ranim jutarnjim satima pre izlaska sunca. U nedelju krećemo oko 5 ujutru. Sneg je zaleđen i izuzetno je teško kretati se po njemu samo sa krznima pa svi stavljamo dereze na skije.

- Kada smo stigli do glavnog uspona ja odlučujem da krenem letnjom stazom jer sam već njom išao, a ostala trojica odlučuju da prate tragove koje je ostavila neka prethodna grupa. Nismo previše udaljeni, pa se ne brinem mnogo, jer ionako nismo išli u navezi. Ruta kojom ja idem je strma 50- 70stepeni ali je sneg veoma zahvalan i pravim brz i lak progres. U jednom trenutku nailazim na račvanje pred sam kraj. Problem je što je za prelazak potrebno preći preko jedne stene koja je malo nezgodna i znam da bi bilo jako teško da se vratim. Ipak prelazim i nailazim na 5 m potpuno zaleđenog snega. Ja sam kod sebe imao samo običan cepin i planinarske dereze pa je kretanje po tako tvrdoj i strmoj podlozi jako teško. Ali pošto mi je ostalo samo još desetak pokreta da izađem odlučujem da nastavim.

Uz sav oprez i usporeno kretanje jedna dereza ne uspeva da me zadrži i ja padam. Ispod mene je posle 4-5 metara strma polica i na nju padam prvo na stomak i pokušavam da se zadržim cepinom al mi se on istrže iz ruku i letim preko sledeće još veće litice i tu potpuno gubim orjentaciju. Kotrljam se niz padinu 30ak metara, sat mi je izmerio brzinu 27km/h pa letim niz najvišu liticu, rekao bih da je bila 10ak metara. Jedino sam uspeo da rukama obuhvatim glavu. Tu srećom padam na ranac sa vazdušnim jastukom delom na desni stranu trupa. Čujem krckanje kostiju i pomišljam da mi je pukla kičma.

Nastavljam da se kotrljam još 30-40 m niz padinu od oko 30 stepeni gde me ranac i skije koje su zakačene na ranac donekle usporavaju. Na toj je padini i sneg malo dublji i mekši pa uspevam da se saberem i zabodem dereze u sneg. Uspeo sam da se zaustavim oko 2m od najviše litice.

Lice mi je u snegu i hiperventiliram. Boli me sve, ali uspevam da se smirim i da se skoncentrišem na situaciju. Prva misao mi je da je sjajno što sam živ, to nisam očekivao. Druga da mi nije slomljena ni kičma ni vrat jer mogu da pomeram noge i ruke. Sa puno muke skidam ranac jer su mi rukavice zaledjene. Kreće i nenormalna drhtavica i ceo se tresem, i smrzavam. Prvi znak hipotermije.

- Zaključio sam da su mi verovatno sva rebra sa desne strane slomljena jer teško i plitko dišem i ne mogu da pričam, a veoma se teško i pomeram od bolova. Kada sam se stabilizovao, iskopao sam malu rupu da mi bude stepenik za noge, da ne bih skliznuo dalje. Uspevam da izvadim iz ranca vodu, lopatu i hranu. Sledeći zadatak mi je da pozovem pomoć. Kolege koji su na vrhu ne mogu da dobijem pa zovem 112. Albanski dispečer ne priča engleski i slabo se čujemo. Uspevam da mu objasnim da mi treba pomoć, i lokaciju. Potom uspevam da stupim u kontakt sa kolegom koji je na vrhu i da ih obavestim o situaciji. Za nekih sat uspevaju da me lociraju.

- Pružaju mi prvu pomoć i preuzimaju komunikaciju sa spasilačkim službama. Dok čekamo helikopter uz pomoć užeta me spuštaju još niže do bezbednog mesta i relativno ravnog i prostranog mesta gde može da sleti helikopter, ali samo na jednu skiju. Koordinisale su službe iz Srbije, Albanije, Kosova i Crne Gore.

- Četiri sata od povrede po mene dolazi medicinski helikopter iz Albanije sa dva pilota med. tehničarem i policajcem. Pilot je majstorski održavao helikopter stabilnim na jednoj skiji dok mi je policajac pomogao da uđem i ubacio moje stvari. Prvo se spuštamo u dolinu ispod planine da provere da li sam stabilan pa potom letimo u Tiranu u bolnicu. U bolnici sam proveo sva dana. Posle opsežnih provera zaključuju da nemam ozbiljne povrede organa, unutrašnja krvarenja niti lomove. Na sve ovo se sumnjalo pa su me zato i zadržali. Završio sam sa nagnječenjem mekih tkiva u predelu rebara i grudnog koša, desne butine i vrata. Osoblje spasilačkog tima je bilo profesionalno, a osoblje bolnice veoma ljubazno i brižno.“

NIKOLA POTCENIO SITUACIJU

Analizirao sam slučaj i evo nekih otvorenih pitanja. Pre svega hvala Bogu da je Nikola preživeo.

Pretpostavljam da je potcenio situaciju. Prokletije u zimskim uslovima mogu da penju male grupe spremnih planinara koje mnogo odskaču od prosečnih planinara u Srbiji. Tako da svaka čast onima koji uspeju da ih popnu pogotovo vrhove poput Maja Bojs, kao Vodjvođani prošle nedelje https://youtu.be/9kZqs08yRKg ) .

Prvi komentar je da planinari nisu bili u navezi a penjali su zaleđeni kuloar koji je nagiba preko 40% . Druga je da ne postoje posebne dereze. Postoje  dereze za ledno penjanje (drytooling) ostale mogu biti poluautomatske, automatske klasične, sve imaju isti princip,  razlika je u načinu na koji se vezuju za cipele. Treći koimentar je da je izgubio cepin, izgubiti cepin je teško ako se koristi kako treba,  a to je vezan za pupčanik u pojasu pa i da ispadne iz ruke ponovo ostaje na pojasu. Na kraju rekao je da je u hipotermiji, mada je malo verovatno da nakon pada od 30 sekundi upadne u hipotermiju. Desilo mu se stanje šoka tako a obučeni planinar treba da razlikuje ta dva pojma.

Nikolina poruka je važna za sve one koji žele da idu sami u planinu bez osnovnih znanja o boravku i načinu ponašanja u prirodi. Mnogi su imali probleme u planini zbog manjka iskustva, loše procene,  loše fizičke spremnosti, lošeg zdravstvenog stanja, a to neko minmalizuju doživljavajući opomenu kao neku vrstu avanture ....( http://www.blogotres.rs/-drama-na-olimpu-istinita-prica-ii-deo). Problem je i što se planinarenjem bavi 20.000 ljudi u Srbiji, a osnovnu planinarski obuku (koja je diskutabilna jer je individualna i zavisi od samog kluba) je prošla petina učlanjenih.

Na kraju, Nikoli želim brz oporavak, a svim planinarima da poštuju sport kojim se bave.

Prof.dr Nenad Dikić, Fakultet za fizičku kulturu i menadžment u sportu, jedini fakultet za sport na Univerzitetu Singidunum