Emilija barata oružjem odmalena, pucala i iz karabina: "Ako si precizan, sve je ubojito, ali ne pretim puškom"

Emilija Ponjavić je srpska reprezentativka u streljaštvu.  Za nekoliko meseci napuniće 20 godina, a već je osvojila treće mesto na evropskom takmičenju. Aleksandra i Ljiljana, njene saborkinje, i ona u glavnom gradu Estonije Talinu 9. marta uzele su bronzu.

"Juniorke, vazdušna puška, ekipno. Tri nas je u timu. Prvo se puca 30 dijabola, pa 20. Prvih šest timova ulazi u finale, u borbu za medalju. Pucale smo protiv Nemica i pobedile smo ih", objašnjava.

Preporučujemo

U razgovoru za Telegraf.rs ova mlada Gornjomilanovčanka, odnedavno studentkinja na Biološkom fakultetu u Beogradu, najpre ističe da je streljaštvo sport, ne hobi, da se njime profesionalno bavi, iako od toga ne zarađuje, da joj je na prvom mestu na listi prioriteta, te da posvećeno trenira pet do sedam puta nedeljno.

"Kad nemam takmičenje treniram šest, sedam puta nedeljno. Kada imam takmičenje, to obično bude pet treninga i onda takmičenje za vikend. Dođe opet na isto", kaže nam navodeći da to nisu jedini treninzi na kojima je redovna.

Odlazi u teretanu, tri do četiri puta sedmično.

"To je po mom mišljenju i obavezno. Iako je streljaštvo statičan sport, vrlo je bitno da budemo u dobroj fizičkoj formi jer naše telo trpi jaka opterećenja - leđa i kolena - zbog stava u kom smo. To sam uvela pre dve godine", kaže, iako njena nežna pojava i ne navodi na pomisao da svakog drugog dana diže tegove, a svakoga dana barata puškom.

Na pitanje o broju takmičenja na kojima je pokazala svoje umeće kaže da ne zna odgovor.

Dvadeset? Pedeset? Otprilike?

"Više od 1.000 puta. Takmičim se od desete godine, a takmičenja su svaki vikend", navodi iznenađujuć podatak, dodajući da se samo na evropskom nivou dosad takmičila dva puta.

Treća u Evropi, druga u Srbiji

Inače je druga juniorka u Srbiji.

"Gledaju se rezultati na drugim takmičenjima. Tako se postaje član reprezentacije, prema listi", uvodi nas u pojedinosti o ovom sportu, možda ne tako popularnom, ili bar ne do časa dok neka mlada nada, možda baš jedna Emilija Ponjavić, ne učini ono što su na primer Milica Mandić i Tijana Bogdanović učinile za tekvondo.

"Meni je čast, drago mi je da sam dotle došla", komentariše svoj uspeh, uz napomenu da u inostranstvu nastupa pod zastavom, nezavisno od toga da li je takmičenje klupsko ili na nivou reprezentacije.

Iako danas živi u Beogradu, putuje po svetu, posećuje porodicu u rodnom Gornjem Milanovcu, u njenom životu postoji još jedan grad: Trstenik. Član je streljačkog kluba iz tog grada.

"Prosto sam volela da pucam"

Na početku ni sama nije čula za to što ju je srce navodilo da nađe. Ljubav prema oružju, već pre desete godine, za koju i ne zna kako je počela da oseća, dovela ju je do lokalne streljane.

"Nikad pre toga nisam ni videla oružje, prosto sam volela da pucam i onda su roditelji čuli da ima streljana u gradu i odveli su me. Nisam tražila, zato što nisam znala da postoji", objašnjava kako se desilo da jedna devojčica posle škole počne da uči o ciljanju u metu.

Bilo je to baš u aprilu 2003, pre desetog rođendana, koji je u septembru.

"Pucam vazdušnom puškom na 10 metara, mali kalibar na 50 m. To su discipline u kojima se takmičim".

To, naravno, nije jedino oružje koje je isprobala. Ovakav ljubitelj ne krije kad se lati i nečeg ubojitijeg.

"Pucala sam i iz pištolja i iz karabina. Najubojiti je verovatno karabin, ali dokle god ste precizni, može da bude ubojito bilo šta", kaže ne hajući mnogo za značenje kakvo oružje ima među "običnim svetom".

Ipak, pamti situacije kada je isprepadala sugrađane.

"Smešne su scene kada moram da prenesem opremu i oružje, na primer iz taksija do streljane. Ljudi me nekad čudno gledaju, ali navikla sam i ja", kaže dodajući da ima podršku porodice, te da je se ni momci ne plaše.

"Ne pretim ja puškom", kaže kroz osmeh, malo postiđeno.

Dve strane medalje

U vezi sa specifičnostima sporta, koji upoznajemo dok upoznajemo nju, kaže da se razlikuje od ovde omiljenih fudbala, košarke, tenisa...

"Streljaštvo nije kao drugi sportovi, ne potpisujemo ugovore sa klubovima, nemamo plate od klubova, jedino od čega možemo da živimo u streljaštvu jesu medalje i stipendije. Te medalje kasnije donose bodove za nacionalnu penziju. Ako ste proslavljeni strelac, onda možete da radite kao trener", kaže navodeći da se poslednjem nada.

Ne samo da kao drugopozicionirana u zemlji ne zarađuje od onoga u čemu je osvedočeno dobra, već snosi i deo troškova za opremu.

"To pretežno pokrivaju moji roditelji u dogovoru sa klubom, uvek je tako bilo."

Otkriva nam još jednu zanimljivost. Ne samo da se ne suočava sa predrasudama što je kao žensko poželela da puca, već su dometi žena u ovom spotu bolji u odnosu na muške.

"U streljaštvu žene su u većem vrhu nego muškarci, i u Srbiji i u svetu. To je sport gde se ne može odrediti da li je za žene ili za muškarce, prilično smo izjednačeni sa rezultatima. Čak su žene bolje", kaže ističući Jasnu Šekarić kao najuspešniju među njima.

Foto: Privatna arhiva

Od početka studija susrela se i sa jednim novim problemom.

"Trudim se da postižem sve na fakultetu, zbog mojih obaveza to je malo otežano, imam izostanke", kaže nam dodajući da joj je novi raspored vrlo zahtevan.

"U prvom semestru sam izostajala dosta sa kolokvijuma, pa sam ceo januarski rok potrošila na nadoknadu svega toga. Onda sam samo u februaru uspela da dam dva ispita", navodi istučići da na neke ispite nije ni mogla da izađe jer su bili vikendom, u takmičarske dane.

(Telegraf.rs)