15 dana nisam okusio hranu, zbog jednog napitka nisam se razboljevao: Ovako je Ivan živeo u Peruanskom plemenu

Ivan Nikitović iz Užica godinama je tražio sebe. Ono što je oduvek znao je da nije kancelarijski čovek i da ga ne zanima život po šablonu. Putovanje u Južnu Ameriku bilo je velika prekretnica, postao je član jednog plemena koje i danas obilazi, čak i živi taj način života.

Za njega važe zakoni prirode, biljke su, poručuje nam, lek za sve, a on ih najviše koristi kroz hranu koju sam priprema.

Za Telegraf.rs Ivan opisuje detalje života u plemenskoj zajednici, hiljadama milja daleko od svoje domovine. 

- Poslednje 22 godine istražujem biljke i zanimam se za herbalizam, i kroz svoja putovanja sam upoznao razne kulture i običaje. Moje putovanje je krenulo kada sam shvatio da nema nazad, nisma mogao da se vratim gde sam bio, već sam pravio put napred. Bio sam mentalno jako loše, teško sam se uklapao u svet oko sebe i ljude, nisam mogao da nađem svoje mesto u ovom svetu i onda sam shvatio da sma na pogrešnom mestu. Ne toliko davne 2015 godine sam počeo da putujem Evropom i upoznajem nove običaje i kulture, počevši od Krišni, Zem Budizma, Joge, Tantre i Šija Babe i sve je to bola igra slučaja, ali sam shvatio da nas univerzum vodi i sreo sam iz Perua majstora čakarune i on me je pozvao u njegoiv centar i dođem da mu pomažem oko grupa koje dolaze, oko hendlanja s ljudima i oko kuhinje jer je moja edukacija kuvanje, i to je nešto što je mene oduvek činilo srećnim. Moje kuvarstvo je malo različito, jer ja na bilje gledam kao na lek i shvatio sam da je hrana lek i nije nešto što nas samo zasiti - priča Ivan.

2017. godina je za Ivana bila novi put u nepoznato. 

- Od 2017. godine krenuo sam da sarađujem sa plemenima Južne Amerike, prva je bila Šitibo zajednica i krenuo sam uz njih da učim o biljkama koje postoje u gornjem toku Amazona, i tako sma naišao na jedan lek koji se zove Kambo, i on se koristi za čišćenje duhovnog i energetskog tela, Kambo je jedna žaba koja se hrani otrovnim insektima i ima veliku količinu peptita i od toga se pravi 27 lekova, i peptiti kada se apliciraju na našu kožu preko kapija uz pomoć vode stvaraju hemijski proces kada svi toksini iz tela izlaze napolje. Kasnije sam stigao do Kečua zajednicom koja me je upoznala sa drugom kulturom isceljivanja, to je put inicijacije koje postoje od kada je sveta i veka i to su zajednice oduvek radile za proces odrsatanja i sazrevanja, ima ih mnogo i to je kod mene bilo master plan dijeta koja služi za utišavanje sebe, svojih čula i energetskih procesa na nivou biljke. Tada se koriste razne biljke - priseća se.

Pleme Java Nava i njihova kultura najviše mu prija. 

- Sreo sam se s njima, i nadam se da ću ostati kod njih, to je kultura Java Nava i jako je stara, oni žive u Brazilu koji je oblas koja se graniči sa Peruom. Java znači divlja svinja, a Nava ljudi i kod njih je ta životinja sve, a njihov duh je zaštitnih njihovog plemena. Žive u zajednicama, u obliku sela Šabono kakvo je njihovo. Sve je manje tog tipa sela, oni prave jedan veliki krug oko sela i u samom selu na rubovima prav ekuće, da bi na centru bila velika lomača, ili vatra i koristi se da bi održala temperaturu i život u selu, jer je tamo vatra nešto najpotrebnije zbog vlage koje su jako velike i bez vatre ne bi preživeli, ali im je potrebna za hranu i odbranu od životinja.

Jedan dan u plemenu se zna kako izgleda, svako ima svoje zaduženje a zajedno brinu o svemu. 

- Jedan dan u plemenu izgleda tako što muškarci rade fizičke poslove, a žene rade lakše stvari, primer je nakit koji je samo jedan od prikaza njihovh verivanja i vizija, žene inače obezbeđuju i hranu i oni više nisu lovci sakupljači, prašuma je velika i dosta plemena i sela je mnogo kansnije došlo u kontakt sa svetom, a 2012. godine je jdna zajednica izašla iz šume i imali su problem oko uklapanja s ljudima. Jednom nedeljno imaju ceremoniju i piju svoj scveti napitak i to koriste za povezivanje sa sobom i ostalima, a zo je medicina koja nas uči emotivnom inteligencijom, razumevanjem ali ne pukim, nego čistim srcem i kada naučimo da poštujemo i cenimo sebe, možemo i druge. Na taj način cela zajednica funkcioniše kao porodica, muškarci su braća, žene su sestre i neki muškarac kada dođe dobije status pripadnika plemena, ali nije samo venčanje bitno nego i inicijacija, neka vrsta. Bitno je da lovci sakupljači iamju nekoga ko je zreo i neustrašim posebno kada su u divljini i zbog toga je potrebna inicijacija - priča Ivan.

Ivan je mesec dana bio bez kapi vode, to je bila vrsta inicijacije koju je morao da prođe. 

- Ja sam imao inicijaciju, sa jednim lekom koji se pravi na bazi duvana i pepela biljaka, bio sam trideset dana bez vode i to je jedini lek koji nas vraća nama samima, i on pojača prisutnost i našu energiju ppročišćenu vraća nama. Jeo sam šaku pirinča, a pio sam napitak koji se zove ma-ma koji se dobija od ljubičastog kukuruza i od juke i nije prijatnog ukusa, ali se konzumira do mere da naše telo može da opstane i da se ne razboli, ali nije dovoljno da zasiti žeđ i imao sam pauzu od 15 dana bez hrane, na kraju ništa nisam jeo i kada su videli kako sam to odradio, bili su jako zadovoljni. Pomogla mi je velika vlažnost džungle, tako sam verujem da mi je to tada pomoglo veoma puno - objašanjava Užičanin.

Prvi susret u plemenu je bio znak da će biti prihvaćen i da je to njegov dom. 

- Prvi susret s plemenom je bio kao da sam bio kod kuće, svi ti ljudi su ljudi i nisu nikakvi divljaci ako su različite kulture. To vam je kao da odete bilo gde i sve je drugačije. Imaju škole kao i mi, imaju njihovu Osnovnu školu, imaju tri stepena škole i posle toga se opredeljuju šta će da uče, a onaj ko ne želi da se obrazuje i usredsređuje se na duhovnost, oni uče u duhovnoj školi i prolaze kor tazne inicijacije i uče molitve i biljke. Formalno edukovanje naravno da postoji, i sve manje ljudi ostaje u selima i ide za tim - objašnjava nam.

Festival Nove vatre koji se u plemenu nikako ne propušta i jedan je od najbitnijih dana u zajednici. 

- Festival Nove vatre je to, da oni imaju jednu vatru u centru sela i ona se tada gasi i pravi se nova vatra. Svi su za vatru zaduženi, a vatra se gasi jednom godišnje i uvek mora da gori. Kada imate šansu da vidite to, to je najlepša stvar i oni tada dolaze u svojim najboljim odlelim, imaju garderobu od lišća, narukvice, ogrlice velike perijanice i različite trenutke. Određeni deo plemena dolazi spolja i plešu zajedno i pokazuju kako dolaze donose hranu, poklone i nova drva i zajedno prave konstrukciju i onaj ko je mlađi donosi vatru i to je znam da mlada osoba donosi vatru - prepričava nam Ivan.

Rođenje dece i sahrane su specifične za nas, ali za njih to je sasvim normalna pojava. 

- Kada neko umre, vrši se kremacija i u bundevu stave pepeo. Taj pepo stoji u kući i de svuda sa vlasnikom, ako se iseli ili promeni kuću taj pepeo je uvek uz porodicu to su radile neke porodice, a dešava se i da zakopaju pepeo ili prospu. Što se tiče porođaja, on se radi potpuno prirodno i imaju žene koje su zadužene za to, a što se tiče bolova za sve se koristi list koke, i da znate, list koke nije kokain i to ljudi mešaju. Kokain je hemijski sastav, a list koke je priroda anestezija i pomaže mnogo ženama u plemenu tokom porođaja. Tamo nema lekova, i one koje imaju su jako skupi, a neka plemena su jako udaljena od grada i neretko je čamcem potrebno 20 sati putovanja do grada i lekova.

Plemena uprkos daljini uspevaju da zarađuju novac koji ulažu u sela. 

- Novac dolazi od turista, koji žele da rade sa njihovim lekovima i ostavljau novac od kupovine. Oni s tim novcem kupuju hranu i materijal za održavanje sela, jer ne koriste beton nego samo drvo za selo. Kako vreme odmiče, nekad selo raste i oni prave nove kuće.

- Ja nisam našao svoje mesto pripadanja, i zapravo sam napravio svoj posao, jer sam to i želeo - zaključuje Ivan za Telegraf.rs.

(Telegraf.rs)