Nataša mislila da nikad neće imati decu, a onda je čula otkucaje srca: Novosađanka postala majka u 5. deceniji

Da život priređuje iznenađenja onda kada se najmanje nadamo pokazala je i priča Novosađanke Nataše Riter, koja je sve do svoje 42. godine verovala da nikada neće dobiti priliku da iskusi čari majčinstva. Kada je ušetala u tridesete, već se pomirila sa činjenicom da nikada neće ukrasiti dečiju sobu, niti upaliti svećice na prvom rođendanu. Ipak, u trenutku kada se tome najmanje nadala saopštena joj je rečenica koja joj je promenila život iz korena, a otkucaji bebinog srca dugo su odzvanjali u njenim ušima, kao najlepša kompozicija.

Kako je ispričala za Telegraf.rs, njena bajka počinje sasvim obično. Kao i svaka druga tinejdžerka, zaljubila se u pogrešnog. Međutim, ostala je nada da će beba uskoro doći i popraviti situaciju. Iako je čekala godinama, na kraju se pomirila sa činjenicom da će možda ostati i sama, ali srećna na drugom planu.

- To je trajalo i ja sam se na kraju udala za tog čoveka, ali nije se završilo kako smo mi planirali. Niko kada se venčava ne misli da će se rastati. Pokušali smo kao i svi da dobijemo dete, ali bezuspešno. Nismo se mi razveli jer nismo mogli da imamo decu, već jer smo se udaljili. Kada smo došli do momenta da treba nešto da se preuzme on na taj korak nije bio spreman. Ja sam to neko vreme podnosila psihički, iako je u meni bila žestoka borba jer treba da se pomirite sa činjenicom da se to nikada neće desiti. Pogotovo kada imate drugarice koje se ostvaruju kao majke godinu za godinom, to vam dođe kao neki psihološki šamar. J asam se sa tim borila dosta dobro, čak sam razmišljala i da usvojim dete, meni bi to značilo, a ta deca traže nečiju pažnju. Međutim, on nije bio spreman na taj korak, mi smo se udaljili, a ljubav se ugasila - započinje Nataša za naš portal.

Kasnije, odlučila je da se posveti nekim drugim stvarima, nije želela da se opterećuje mislima, a ni idejama za koje nije sigurna da će postati realnost. Tešila je sebe da mnogi parovi žive bez dece, kao i da to nije ništa strašno, ipak, nešto unutra ju je tištilo i nije joj dalo mira.

- Htela sam da se raspitam da li samostalno mogu da usvojim dete. Dok sam tragala za tim moj socijalni život je bio aktivan i nekako se uvek desi da sličan sličnog privuče. Tada je moj sadašnji suprug takođe bio u procesu razvoda, ali on je imao svoju decu. Mi smo počeli da se družimo i neplanski smo se zbližili, verovatno nas je slična priča privukla. Osetila sam razumevanje. U jednom momentu stižu me već 40. godine, koje su već ozbiljne. Tada nisam ni razmišljala o nekom dužem vezivanju jer sam već bila dosta psihički izranjavana. Na sve to i činjenica da se nisam ostvarila kao majka - kaže Nataša.

S obzirom na to da je živela u centru grada jednog dana ju je put naveo pored Almaške crkve, iz kog razloga, ni sama ne zna, ali neka viša sila vukla ju je da uđe unutra.

- Pomolila sam se ispred Svete Petke koja je stajala baš na ulazu, ali nisam u tom momentu razmišljala više ni o deci, ni o braku, prosto kao da sam odustala, mislila sam da ću biti sama i da će ostati na tome. Razmišljala sam da je možda i do mene, a i godine su tu - objasnila je.

Odjednom, iznenadile su je čudne tegobe koje je osećala. S obzirom na to da je u okruženju stalno slušala priče žena o menopauzi, pomislila je da je to i njen slučaj. Nataša odlučuje da ode kod doktora zbog bolova u želucu, a onda saznaje vesti koje su je naterale da vrišti od sreće.

- Doktorka mi je uradila ultrazvuk, ali ja nisam ni gledala u monitor i počela je da mi očitava cistu i miom za koje nisam ni znala, da bi mi u jednom momentu rekla "O, pa mi ovde imamo jednu lepu, veliku bebu", znate kad ne verujete sopstvenim ušima... Samo sam upitala "Šta imam?", a ona mi je ponovila istu rečenicu i okrenula monitor ka meni. Uključila je eho i čuli su se otkucaji srca. Onda postajete svesni da nešto što vam je možda bila misaona imenica, nepojmljivo, neostvarivo, je sad tako lako moguće. Jako dobro razumem žene koje prolaze kroz psihičke i emotivne udarce. Kada vam neko saopšti da čeka dete, vi ste srećni, ali su to jako jaki psihički šamari za ženu koja se nada, a to se ne ostvaruje - priča Nataša prisećajući se jednog od najlepših dana u svom životu.

Prvo je nastupila neverica, jer posle toliko godina nadanja i iščekivanja nikada nije ni slutila da će dočekati ovakve vesti, a onda, misli joj je preplavila strepnja - da li će ginekološki problemi uticati na razvoj bebe?

- Ja sam to dete htela da rodim po svaku cenu. Ne mogu da kažem da malo nisam osetila brigu da sve prođe kako treba, ali sam u sebi zala da će sve biti u redu. Nisam imala nikakvih tegoba, čak ni mučninu kao što uobičajeno imaju trudnice. Osećala sam se kao da nisam u drugom stanju. Meni je to bio prelep period i baš sam uživala u tome, verovatno jer sam toliko dugo čekala. Jedini problem je nastao u 8. mesecu jer sam imala ogroman stomak, a sitnije sam građe, pa se pokazalo da imam višak plodove vode koja je posledica dijabetesa. Posle toga bila sam u bolnici čisto radi predostrožnosti. Pred sam porođaj ona se okrenula, pa je bilo malo upitno, ali smo i taj problem rešili carskim rezom - objašnjava naša sagovornica.

Najlepši dan u životu i iskustvo koje ne bi ni za šta menjala

Kako kaže Nataša, ništa ne može da uporedi sa momentom kada je svoju ćerku Dajanu stavila na grudi i ugledala minijaturne šake i stopala, a tako umotana u ćebence izgledala joj je kao "veknica hleba".

- Dok je još bila u stomaku govorila sam da jedva čekam dan kada ćemo se upoznati. To je bio neopisiv osećaj. Iako me je sve bolelo, ja sam sve zaboravila i samo mi je bilo bitno da je ona tu - kaže sa osmehom Novosađanka.

Iako mnoge žene žele da postanu majke u ranijem dobu, ona objašnjava da su se u njenom slučaju 40. pokazale kao idealne za majčinstvo. Životno iskustvo koje je tada imala pomoglo joj je da prebrodi teške trenutke, a čini se i da je imala više strpljenja.

- Prednosti su što ste mnogo svesniji svega. Mame kada su mlade moraju da se snalaze, a posle ostanete sami sa bebom, pa kad krenu grčevi i problemi ili ako dete padne to mladim mamama predstavlja

problem, možda i više brinu nego što treba. U mojim godinama svest je izraženija, ne paničite toliko, bolje sagledavate situacije. Dejana kada je bila mala progutala je dinar i to se sve desilo u sekundi, u tom momentu nisam imala mesta za paničenje - priča Novosađanka.

Drugim ženama sa sličnim problemom ima da poruči samo jedno - nada poslednja umire. Iako je i sama svesna koliko ova situacija ume da bude iscrpljujuća, kaže da moraju da veruju, a na kraju krajeva, ako se i ne desi, da svoju ljubav usmere na nešto drugo.

- Teško je nekog posavetovati u tom momentu, ja takođe nisam mogla da znam da li ću se ostvariti kao majka. Međutim, ja nikada ne odustajem i kada je najteže postoji tračak nade koji me gura dalje.

Nada nikada u vama ne sme da umre, a kako kažu "Kako zračiš, tako i privlačiš", tako da treba da veruju i ne smeju da se predaju. Druga stvar, čak i ako se ne desi jer nismo svi blagosloveni nažalost, neka tu

ljubav usmere na nešto drugo, možda da usvoje dete. Svakako postoji razlog za to - naglašava Nataša i dodaje da nikada ne treba odustati, kakav god da je problem u pitanju.

"Bolju mamu nisam mogla da dobijem"

Natašina ćerka Dajana sada je već velika devojčica puna ambicija, a kako nam je rekla dobila je najbolju mamu na svetu.

- Iskreno, ona je najbolja mama koju sam ikada želela i mislim da niko nema mamu kao što ja imam. Najviše volim sa njom da pravim kolače i da joj pomažem oko ideja za neki njen video ili slike. volim da idem sa njom u bioskop. Uglavom idemo na tramboline ili u park - kaže devojčica.

Dajana se nada da će sa majkom stvoriti još mnogo lepih uspomena koje će pamtiti i o njima pričati sa osmehom na licu.

(Telegraf.rs)