Beograđanka ima 2.500 pratilaca, pokrenula temu koja intrigira i strance: Ključna stvar se zbila u doba korone

Anđelka Popadić (32) iz Beograda bavi se trčanjem od 2015. godine. Te godine rođen je njen ljubimac Moko. Dve godine kasnije započeli su svoju trku - šapa uz nogu.

"Sad će već šesta godina kako trčimo zajedno", kaže u razgovoru za Telegraf.rs otvarajući jednu nesvakidašnju temu.

Preporučujemo

Njih dvoje su, objašnjava, tim, par entuzijasta rekreativaca, iz čijeg su iskustva ispisani prvi redovi u internet zajednici koja okuplja njima slične. "Trčanje sa psom" prva je takva zajednica u Srbiji, kaže nam Anđelka.

To što su pioniri stavka je za ponos, ali sve što danas nude drugima nastalo je iz njihove nenamirene potrebe. Kako objašnjava, na početku nije sve "teklo".

"Moko je imao poriv da mnogo vuče, da gricka povodac, da laje prvih nekoliko stotina metara dok trčimo. Njegova rasa spada u rase radnih pasa, to znači da su hiperaktivni, da imaju veću enrgiju nego mops ili buldog, i da su 'psi za zadatke'. Ako im ne kanališeš energiju na pravi način, postaju isfrustrirani i zato mogu da uništavaju stan, da te boli glava.

Kad sam shvatila kakva je Mokova rasa, samo sam gledala da usmerim njegovu energiju - da kopa na neutralnoj teritoriji, a ne u stanu, da pliva i da trči, jer je to psima generalno najprirodnija aktivnost", kaže dodajući da je Moko tartufar, te da je "živ pas", karakteran.

Dešavalo se i da vrši nuždu tokom trčanja.

"Usput sam učila da je logično da se prvo psu dopusti da obavi sve svoje, pa da se krene na trening, a to su naizgled obične, logične stvari, koje ljudima promaknu zato što nemaju prethodno iskustvo. Nekima se podrazumevaju stvari koje ne bi trebalo da se podrazumevaju. Zato mislim da ovim načinom komuniciranja putem Instagram profila i sajta, mnogima skraćujem muke, da ljudi znaju da je neko ponašanje i normalno, da nešto treba tolerisati", objašnjava da je svoja početna iskustva uobličila u instrukcije za novajlije.

Mač sa dve oštrice

Ona se oslanja na svoje iskustvo, ali drugima nudi pomoć i stručnijih od sebe - veterinara, profesora sporta i psihoterapeuta.

Kaže da zajednica okuplja oko 2.500 članova.

"Pored Srba ima i članova iz regiona. U Hrvatskoj se dosta trči, u Crnoj Gori, Severnoj Makedoniji... Tu su i članovi iz Nemačke, Slovenije, čak ima i jedna Kristen iz Amerike s kojom sam se povezala. Šta znači 'povezati se'? Oni meni pošalju svoju priču kako to u njihovoj državi funkcioniše. Gde najviše trče, koliko trče, to je razmena iskustava", objašnjava.

Kaže i da se broj trkača sa psom uvećava, posebno od izbijanja epidemije korone.

"Trčanje kao aktivnost može da bude mač sa dve oštrice. Mnogi trkači, iskustvo je pokazalo, smatraju da se trčanjem rešavaju svi problemi. 'Joj, što sam nervozan, idem da istrčim.' Npr. posvađa se neko sa ukućanima i ne reši problem, nego ode da 'istrči'. Onda se vrati kao da se ništa nije desilo. Lakše mu je, jer je sav stres izbacio kroz znoj, ali problem nije rešen.

Trčanje treba da bude alat kojim posložimo misli, da se opustimo, da bismo kad se vratimo u svakodnevicu bili sposobni da konstruktivnije rešavamo probleme. Sa druge strane mnogi psa doživljavaju kao čoveka. Iako on jeste član porodice, to dalje može da vodi u neku asocijalnost, da se čovek izopšti od ljudi", kaže ističući nepovoljne mogućnosti.

Ta saveznička aktivnost psa i čoveka, u kojoj se, ističe, povezuju i sa prirodom, vlasniku služi i da umiri savest.

Trčanje sa psom protiv griže savesti

"Manje nas grize da ga ostavimo samog kad odemo na posao, nakon što je dobio dnevnu dozu zadovoljenja potreba", dodaje.

Sa Mokom trči bar dvaput nedeljno, to je postala rutina. Ipak kaže da nisu sve okolnosti za fizičku aktivnost, te da ono što nije povoljno za čoveka, nije ni za njegovog ljubimca.

"Ne bi trebalo kada je najjače sunce leti, zato što psu mogu da se oštete šapice i mogu brzo da dehidriraju. Ne ide se ni kad je veliki mraz. Ako je poledica, jastučići na šapama takođe mogu da im se oštete. Treba birati kada su temperature optimalne. Kad je pljusak, što biste trčali? Ali nekad je po kišici bajkovito trčati", kaže dodajući da i pas ima pravo da mu se danas ne trči.

Jednom su se dali na put dug 17 kilometara. Obično to bude desetak.

"Odvojim oko sat vremena po treningu", kaže Anđelka konvertujući kilometre u sate.

Njeni su apeli usmereni u pravcu odgovornog vlasništva i zdravog života. Napominje da nije dovoljno da psi vlasnicima budu "slatki", već i namireni, te da svaka rasa ima svoje potrebe, koje najbolji pasji prijatelj - čovek treba da poznaje.

(Telegraf.rs)