Tetkica velikog srca: Goca primila prvu penziju, pa častila sve đake u školi u kojoj je radila

Sa 42 godine radnog staža Gordana Goca Šokčanić (63) iz Crne Bare je pre tri meseca otišla u zasluženu starosnu penziju, a metlu, džoger i krpe za brisanje brašine ostavila u Osnovnoj školi "Janko Veselinović" gde je poslednjih 11 godina radila kao higijeničarka. Ove nedelje je stigla prva penzija i čim je novac "legao" na račun Gordana se uputila u prodavnicu, nakupovala slatkiša i grickalica, pa otišla pravo u školu i počastila svih 136 đaka.

Iako nije prošlo dugo vremena kako su se rastali i bez obzira što većinu đaka viđa pošto žive u istom selu, susret koji se dogodio za vreme odmora protekao je veoma emotivno. Svi su bili uzbuđeni kao poslednjeg radnog dana 30. novembra prošle godine, kada su joj zaposleni u školi i đaci priredili nezaboravan ispraćaj u penziju.

Preporučujemo

- Učitelji, nastavnici i drugi zaposleni u školi tada su organizovali svečani zajednički ručak, a đaci iz osmog razreda su me rasplakali svojim poklonom. Oni su zajedno napisali pesmu koju su mi posvetili, pa su je lepo uramili i taj poklon čuvam na posebnom mestu u kući. Kad je stigla penzija odučila sam da im se odužim, ali ne bi bilo u redu da častim samo njih pa sam bombone i grickalice odnela svim đacima - kaže Gordana.

U nekoliko stihova deca su evocirala najlepše uspomene i iskrenim rečima, kako samo ona to umeju, opisala po čemu će generacije učenika da je pamte. "Kažnjavala" ih je pogledom kada bi napravili nestašluke, "opominjala" da redovno peru ruke, bodrila osmehom i šalom, sa njima navijala na utakmicama, ispraćala da ne zakasne na autobus, vozila do kuće po knjigu koju su zaboravili, razvozila posle škole da ne pokisnu.

- Volim svu decu i nikada nisam pravila razliku među njima. Saživela sam se sa njima za sve ove godine, dočekivala sam ih i ispraćala, bili smo najbolji drugovi, poveravali su mi svoje tajne. Samo što ih nisam ocenjivala! Zajedno smo rešavali sitne probleme kada ih je bilo, ali nikada ni sa jednim učenikom nisam doživela neprijatnost. Slušali su me i poštovali - priča Gordana.

Direktorka škole Milena Dostanić dodaje da su deca prepoznala Gordanine vrline, njenu neizmernu dobrotu i ljubav kojom je zračila, a iako su mali prepoznali su koliko je bila vredna pa je škola uvek bila čista i "lepo mirisala".

- Mi smo ponosni što je Gordana bila deo našeg kolektiva. Vredna je, plemenita, dobre je duše i velikog srca. Zahvalni smo joj za godine koje je provela u našem kolektivu, kao i njenom sinu Danijelu koji je, očigledno, imao od koga da nasledi sve najveće vrednosti. On često, kada dolazi iz inostranstva gde živi i radi, svrati u školu i donese opremu koja je potrebna đacima. Poslednji put je poklonio košarkaške table i lopte - kaže direktorka škole.

(Telegraf.rs)