Lopatu uvek imam pored volana: Miodrag vozi đake autobusom i svoj posao ne bi menjao ni za jedan drugi

Jake snežne padavine pogodile su i sela u okolini Ljubovije, a beli prekrivač okovao je prilazne puteve. Ipak, đaci uprkos teškim uslovima ne kasne u školu i redovni su na nastavi i to zahvaljujući mladom vozaču autobusa Miodragu Jokiću, kog nijedna vremenska nepogoda ne odvaja od širokog volana. Najteže je upravo zimi, jer se formiraju metarski snežni smetovi. Mašine dođu i očiste, ali zbog jakog vetra kao da nisu ni prošle. Lanci su obavezni, ali i lopata.

- Neretke su situacije kada jednostavno veje i toliko napada snega da izađem iz autobusa i krenem lopatom. Žurim da stignem da svakog pokupim, jer ima dosta đaka koji i do autobuskog stajališta imaju dosta da prepešače, i još ako mene čekaju, mogu ozbiljno da nazebu, pa onda ubrzam lopatu i krećem, kaže Miodrag za RINU.

Preporučujemo

Kada je završio srednju školu, sada 33 godišnji Miodrag znao je da je nadomak ostvarenja svog životnog sna da jednog dana postane vozač autobusa. Ipak, kako tvrdi ,sedam punih godina strpljivo je čekao da zajezdi busom i svoj posao kako kaže, nikada ne bi menjao direktorskom foteljom ili kancelarijom.

"Osam punih godina prevozim đake na relaciji Gornje Košlje - Donja Orovica- Ljubovija. U sedam sati krećem od kuće, sedam na autobus i krećem . Od Košalja do Orovice neophodno je nekih sat ipo vremena kako bi đaci od 5. do 8.razreda osnovne škole stigli u svoje učionice -  kaže ovaj najpoznatiji vozač autobusa u ljubovijskom kraju i omiljen među đacima.

Nakon Orovice, Miodrag nastavlja relaciju ka Ljuboviji i drugim linijama kako bi prevezao i ostalu decu do okolnih škola poput linija Čarapić – Vrhpolje i Proslop – Ljubovija i u proseku svaki dan pređe oko 250 kilometara.

Nakon što decu vrati , Miodrag autobus parkira ispred kuće i nastavlja sa svojim obavezama, s obzirom na to da se njegovo domaćinstvo ozbiljno bavi poljoprivredom.

Gornje Košlje važi za jedno od najlepših sela Srbije, netaknuta priroda i pravo prirodno bogatstvo koje pruža ogromne mogućnosti. Prepoznatljivo je po najvećim proizvođačima mleka i najkvalitetnijem siru i kajmaku za koje se pročulo i van granica Srbije.

- U Bosni i Hercegovini kada prodaju beli mrs, da bi kupcima garantovali kvalitet kažu da je košljanski , mada onaj ko je jednom probao naš sir i kajmak, zna šta je kvalitet i kako da ga prepozna, kaže Jokić.

Tri generacije Jokića žive pod jednim krovom. Mijo je treća i ima ozbiljne planove da unapredi poljoprivrednu proizvodnju i odlučan u nameri da nastavi tradiciju svojih predaka, da pre svega ostane na svojoj dedovini i osavremeni proizvodnju pod otvorenim nebom.

„ Obrađujemo oko 20 hektara zemlje, za potrebe stoke jer nam je primarna proizvodnja mleka i prerada. Polovina ide otkupljivačima iz Bajine Bašte, polovina se preradi,a kupaca uvek ima. Za proizvodnju košljanskog mrsa su zaslužne zlatne ruke moje bake Nevene i majke Milice. Sve bi bilo lakše kada bi se otvorila neka mini mlekara ili hladnjača koja bi dala vetar u leđa poljoprivrednim proizvođačima ovog kraja koji ne štede na kvalitetu. Najbolji primer je organska malina koju proizvodimo na oko 40 ari. Kada bi bio siguran plasman svega što proizvedemo, konačno bi mogao da priuštim sebi traktor sa utovarivačem i uozbiljim proizvodnju u svojoj fabrici pod otvorenim nebom“, dodaje Mijo.

Ovaj mladi vozač autobusa sa višegodišnjim stažom vodi se za današnje vreme, svojom parolom. Na pitanje kolika ti je plata, on odgovara:

- Nije plata sve u životu, plata mi je kao i ostalima u ovom poslu. Meni je bitno da radim ono što sam oduvek želeo, da budem vozač autobusa. Nikada se ne bih menjao ni za duplo veću platu u nekoj drugoj branši, a sa druge strane nikada ne bi napustio Gornje Košlje, to je jedino mesto gde želim da živim i pustim korenje“, dodaje 33-godišnji Miodrag Jokić.

(Telegraf.rs)