Teška ispovest srpskih heroja koji su spasavali ljude u Turskoj: Kraj. Smak sveta. Jedno nikad neću zaboraviti

"Čak ni slikom. Samo svojim očima se može dočarati ta katastrofa u Turskoj. Priroda je učinila da taj deo na zemaljskoj kugli bude uništen, kraj...Kao da je smak sveta"... "Ti zvuci, ti mirisi, ta atmosfera u vazduhu, taj plač... To je nešto što ništa sigurno neću zaboraviti, dok sam živ"...

Ni nedelju dana nakon što su se naši vatrogasci-spasioci vratili iz Turske koju je 6. februara pogodio razoran zemljotres, slike koje su tamo videli ne blede. Pamte svaku suzu. Svaki osmeh. Svaku zahvalnost izvukli mrtvu ili živu osobu iz ruševina... Kažu da opasniji, zastrašujući i i zahtevniji teren nisu imali, da se sa takvim nisu sureli u svojoj karijeri.

- Slike su bile stresne. Nismo navikli u našooj karijeri da vidimo tolike razmere zemljotresa. Sve što smo do sada videli, nije bilo tog tipa. Kad smo došli tamo, 90 odsto zgrada je bilo urušeno, mnogo gužvi na ulicama, teško se prolazilo, mnogo hitne pomoći, policije, vojske, građani koji su bili ispred zgrada i čekali da spasimo njihove najmilije koji su ostali ispod ruševina. Trebalo je dati svu snagu da u prvim momentima pronađemo žive - priča za Telegraf.rs Saša Jeršić, pripadnik Specijlističkog tima za spasavanje Sektora za vanredne situacije MUP-a koji se odmah tog kobnog ponedeljka sa kolegama uputio u Tursku, a tim je ukupno činilo 45 vatrogasaca-spasilaca.

On i Aleksandar Radosavljević, zamenik vođe Specijalističkog tima za spasavanje iz ruševina SVS MUP-a, po dolasku u redakciju Telegrafa.rs najpre nisu mogli da sakriju iznenađenje za sve aplauze koji su dobili od naroda. Skromni, navikli da spasavaju živote, sebe ne doživljavaju kao heroje, uprkos svemu sa čime su se susreli tokom skoro 15 dana boravka u razorenoj Turskoj.

Ali, ne kriju šta im je bilo najteže. Jer nisu oni, oni heroji posle bitke. Već junaci u njoj.

- Najteže je bilo kada dobijamo sektor gde smo predviđeni da radimo, i tamo kada priđemo, vidimo da je ta zgrada urušena cela, a postoje indicije da ima živih osoba. Onda priđe rodbina, prijatelji, i kažu: "Čuli smo glas. Tu je". Pitaju možemo li tu intenzivnije da kopamo. Trudili smo se da upotrebimo spasilačkog psa Zigija, da utvrdimo to. Koristili smo i uređaje za zvučnu pretragu. Onda kad ustanovimo da postoji živa osoba, onda tu intenzivnije kopamo, i dajemo svoj maksimum. Naravno, oni su sve vreme bili oko nas. Čekali su strpljivo a to je trajalo poprilično dugo. Jer, jako je teško. To su masivne ploče. Uz korišćenje mašina i bagera smo sklanjali deo po deo, trudili smo se da ne povredimo dodatno osobu koja je ispod ruševina - priča Saša Jeršić.

Tlo u Turskoj i dalje se ne smiruje. Samo što se naš Spasilački tim vratio, ovu zemlju je pogodio još jedan razoran zemljotres jačine više od 6 stepena po Rihteru.

Vatra da što duže budu pored najmilijih u ruševinama  

Pitam ih, dođe li im da se ponovo vrate tamo...

- Kako da ne - kaže Aleksandar Radosavljević odmah:

- Upoznali smo dosta ljudi i kolega koje su ostale, i koje i dalje rade na izvlačenju nastradalih i odmah smo se setili njih. Odmah smo se setili tog nesrećnog naroda koji je i dalje na ulici. Prve noći kada smo stigli bukvalno svi su spavali na ulici pored svojih urušenih domova, ložili su vatre i pokušavali da ostanu što bliže svojim najmilijima, koji se nalaze ispod ruševina. Kako je vreme prolazilo, vojska ih je polako premeštala u prihvatne smeštaje i oslobađala nam i pružala veći prostor da mi možemo da radimo - priča Aleksandar za Telegraf.rs.

Sve vreme dok su bili u Turskoj, tlo je podrhtavalo. Vremenom, što bi naš narod rekao, "oguglali su na njih", pa na potrese od 5 stepeni po Rihetru, nisu ni reagovali.

- Sve vreme dok smo mi bili prisutni u Turskoj, tlo je podrhtavalo.  U početku smo se strašno uplašili, kad je bio jak zemljotres koji smo osetili dok smo bili pored same ruševine i dok smo učestvovali u izvlačenju. Ali, nekako se čovek opusti, pa kasnije na zemljotrese od 5 stepeni Rihterove skale nismo ni reagovali. A ovde u Srbiji smo najveće zemljotrese imali nešto više od 5 stepeni Rihterove skale - kaže Aleksandar.

Sa strane gledano, teško je odmeriti i pa čak i pretpostaviti tačan odgovor da li im je teže bilo kad su krenuli u Tursku, ili kada su se vraćali svojim kućama, a u glavi znali da ispod ruševina ima još onih kojima su mogli da podare da slave i drugi rođendan.

Najteži teren u karijeri

- Kada smo krenuli put Turske, moram da kažem da nismo očekivali ovo što smo zatekli. Ja sam u MUP-u od 1997. godine,prošli smo i bombardovanje, i poplave, i šumske požare. Ovakav stepen razaranja nismo mogli ni da zamislimo. Smatrali smo da ćemo doći, pokazati se, spasiti ljude i vratiti se kući. Kada smo došli, zatekli smo jedno haotično stanje. Stanje slično bombardovanju, ratu, neverovatno razarenje i jednostavno nismo mogli da razmišljamo o bilo čemu drugom osim da pomažemo ljudima. Kada se iza vaših leđa nalaze oni čije se porodice nalaze ispod ruševina, jako je veliki pritisak na vama da pomognete ljudima. Nije im bilo ni bitno da li su živi ili mrtvi. Kažu:" Ne morate ga izvući živog, samo želimo da sahranimo telo. Svesni smo da ovde niko ne može da preživi". Ali kada vam to kaže otac koji je izgubio dva deteta, suprugu i ocu i majku, i ili kada vam to kažu deca koja su izugibila svoje roditelje, onda je veliki protisak na vama - priča Aleksandar:

- O tom pritisku ne razmišljate toliko dok radite. Ali, kada staneš sa strane, i pogledaš te ljude koji plaču, koji su tu pored nas sve vreme i guraju se sa nama da bi videli... E, onda je jako teško. Kada znate da kući imate porodice koje vas čekaju. Jako je teško bilo. Radovali smo se povratku, da vas ne lažemo, radovali smo se da vidimo svoju decu i porodice, ali je jako bilo teško ostaviti te ljude koji će, ko zna još koliko čekati da ih neko izvuče iz ruševina.

Kako je spasena deojka (17)

Bio im e to najteži teren u karijeri.

-  Toliki stepen razaranja, toliki broj žrtava... To je nezamislivo. Prvih dva dana od našeg dolaska službe nisu mogle da postignu da sklone sve te mrtve. Mrtvi su bili u crnim kesama po ulicama. Kako je vreme prolazilo i oni su se snalazili da dovedu što veći broj timova. Prvih dva, tri dana je nešto što nećemo zaboraviti - siguran je Aleksandar.

Naši heroji spasli su tri žive osobe, među njima i jednu devojku od 17 godina.

- Postojale su indicije da devojka nalazi u tom delu zgrade, i tom delu smo i dali akcenat. Pas Zigi je potvrdio, a potvrdili smo i sa našim vibrafonom, uređajem za zvučnu pretragu. Čuli smo zvukove, da tu ima nekog. Kopali smo taj deo 3, 4 sata uz oprez i sigurnost zbog slučaja naknadnog urušavanja.Svi su iščekivali ishod, pogotovo kada smo otvorili rupu, takozvani džep gde se ona nalazila. Kada se ona javila, svi građani su bili srećni oko nas. Nakon toga, kada smo je izvukli, oni su napravili špalir i preneli smo je zajedničkim snagama do Hitne pomoći na zbrinjavanje. Ona je priča ali na turskom. Spasena posle 108 sati. Nadamo se da je dobro - kaže Saša.

Naš spasilački tim imao je uređaje koji nisu drugi timovi. Ispostavilo se jako dragoceni.

- Srpski spasilački tim poseduje uređaj za audio detekciju. To su specijalni uređaji, vibrafoni, sa kojima mogu da se čuju i jako tihi zvucu ispod naslaga ruševina a, takođe, posedujemo i za vizuelnu detekciju kamere, koje se provlače kroz pukotine u samu ruševinu da vide da li ima nekog iza zida ili te ploče. I, imali smo psa Zigija, kao još jedno oružje  koji nisu svi posedovali. Jako mali broj timova je posedovao ovu opremu, ali opet naši gledaoci treba da znaju i da je nju jako teško koristiti. Uređaj za slušanje je jedan od najkorisnijih na ovakvim intervencijama, ali zavisi od okruženja u kome se nalazimo. Zamislite sad stotine ljudi oko nas, gde rade radne mašine, čuju se sirene, tu je plač, jako je teško izolovati zvuk koji vama treba a to je zvuk nesrećne osobe koja se nalazi duboko ispod ruševina.

- U idealnim uslovima, zvuci mogu da se čuju jako daleko a u okruženju u kojem smo se nalazili to je bilo jako teško. Kada smo izvukli prvu živu osobu momci su se uvlačili u tunel dubine 15 metara. Tunel koji je iskopan u samo ruševine, i u njemu su koristili uređaj za zvučnu detekciju i u njemu potvrdili kolegama iz Turske da u njemu ima žive osobe. Čuli smo je kako govori, kako priča. I, zahvaljujući tom uređaju je izvučena ta prva osoba - objašnjava Aleksandar Radosavljević.

Bili su smešteni u šatorima. Grad nije imao struju, nije vodu, telefonse i sve veze komunikacije jako loše. I građani koji su imali šatore, bili su u njima, ko nije, najpre su bili na ulici, uz vatru.

Kad bi od Štaba koji je koordinisao sa snagama za pomoć, dobili lokaciju za rad, građani bi ih hvatali za ruku i molili da dođu na susednu stranu ulice da pomognu, jer baš "tu se nalazi njegova porodica, i on je siguran da ih je čuo".

- I, to je nešto što nas je okruživalo sve vreme dok smo bili tamo - kažu naši heroji:

- Mi smo koordinasali sa turskom nacionalnom službom. Oni su bili na izmaku snaga, bili su preoptrećeni, izdavali su nam inpute gde smo bili najpotrebniji, ali čim završimo posao, prebacivali bismo se da radimo na lokaciji pored jer je bukvalno ceo grad srušen. Mogli ste da radite gde god. Ono što je nama jako značilo je podrška njihovog naroda. Ljudi kada nas vide na ulici bukvalno stavljaju ruku na srce, klanjaju se do zemlje, pričaju nešto na turskom jeziku ali po gestikulaciju vidiš šta hoće da ti kažu i kakvu zahvalnost osećaju. To je ono što nama daje dodatni moral i elan da učinimo što više možemo da se spasu ti ljudi - kaže Aleksandar.

Seizmolozi upozoravaju dai Srbiji preti u narednih 10-ak godina jači zemljotresi, a i osetili smo ga nedavno od udara u Rumuniji. Saša Jeršić ljude najpre poziva da ne paniče koliko je to moguće, a zatim objašnjava kako da se ponašamo.

- Kao što mi profesionalni spasioci znamo šta i kako treba da radimo, tako i građani u određenim situacijama treba da znaju kako da se ponašaju. U suštini sve zavisi od toga gde se čovek našao. U Turskoj je bio slučaj da se zemljotres dogodio u 3 sata noću, svi su bili u svojim domovima. U tom slučaju najbolje je ne paničiti i spustiti se pored kreveta. Ugao naći, sklupčati se, skupiti glavu ili pored nekog masivnog stuba, ili plakara. Treba se pomeriti od prozora, ne izlaziti kroz prozor, ne koristiti liftove, stepenišne prostore. Zbog naknadnog zemljotresa dešava se da se čovek povredi. Kada se smiri zemljotres treba izaći napolje na što veću čistinu.

- Kada se čovek nađe na otvorenom prostoru treba da se skloni od dalekovoda, bandera, nekih zgrada visokih, U tržnom centru može da dođe do panike, guranja, treba svi da budu staloženi ali strah je strah. Treba izaći napolje  - kaže Jeršić.

Za kraj, puste li koju suzu vatrogasci u ovakvim situacijam, nebitno da li od sreće ili tuge.

- Meni je prelep osećaj bio kada smo izvukli devojku iz ruševina, kada smo dobili ovacije od stanovništva, ali osećaj kada nekom izvučete dete ispod ruševina... Ja kod kuće imam tri ćerke, stavite se u njegovu ulogu, to je nešto što je jako teško. Kada smo devojku izvlačili, mislim da je bilo oko 200 ljudi oko nas - kaže Aleksandar.

Saša napominje da se te slike ne mogu ni slikom dočarati:

- Čak ni slikom. Samo svojim očima se može dočarati ta katastrofa. Priroda je učinila da taj deo na zemaljskoj kugli bude uništen, kraj...Kao smak sveta, priča on a Aleksandar završava:

- Ti zvuci...Ti mirisi. Ta atsmosfer u vazduhu, taj plač, to je nešto što sigurno neću zaboraviti dok sam živ!

(Telegraf.rs)