Njegova majka me pitala da joj budem snaja, ja u šali pristala: Ljubav Ivke i Momčila traje i posle 70 godina

Ivku (87) i Momčila Lackovića (91) iz Klenja u Mačvi sudbina je spojila davne 1953. godine, od kada su u skladnom braku. I posle sedam decenija zajedničkog života vole se i poštuju, uživaju u dubokoj starosti i svakom trenutku uz naslednike ćerku, sina, unuke i praunuke.

- Imala sam 17 godina, bila sam devojka za udaju, pa su mnogi momci iz mog sela Varna u Pocerini bacili oko, a neki i dolazili da me prose. U Klenje sam otišla da odnesem babine jednoj rođaci i kada je trebalo da se vratim kući sa bratom, njemu pukne guma na motoru kada je iz Prnjavora krenuo po mene i ja ostanem u gostima. Kad je došla Momčilova majka i pitala me da li bi bila njena snaha, ja više u šali pristanem, a posle nedelju dana i odem za njega. Nismo ljubavili ni dana, kao što rade mladi danas - seća se Ivka.

Preporučujemo

Dok sluša Ivkine uspomene, Momčilo odobrava svaku reč i dodaje da se neplanirano, ali srećno, oženio dok je bio vojnik na odsustvu. Imao je tek 21 godinu. Seća se da je Ivka kao devojka iz drugog sela ili, kako su tada govorili "sa strane", svojom lepotom pomutila pamet mnogim momcima.

- Majka i otac su imali nas dvanaestoro, a ja sam osmo dete. Pokazivala mi je svoje od rada istrošene ruke i priželjkujući da je neko odmeni i pomogne u teškim kućnim poslovima govorila da treba da se ženim. Našalio sam se i misleći na Ivku rekao joj da sam našao crnku, lepu kao lutka. Majka se svečano obukla, uzela teglu meda i otišla da je upozna. Kada se vratila kaže mi 'dobro je dete, što je ne dovedeš'. Ivka mi je sve ispričala i kako je mojoj majci rekla da joj se sviđam i posle pet-šest dana sam je doveo kući - priča Momčilo.

Svakog dana zajedničkog života jedno drugom su podrška. Ljubav je pobedila težak i skroman život u velikoj porodici sa Momčilovim roditeljima, četvoricom braće i njihovim suprugama. Ništa lakše nije bilo kada su se izdvojili od familije. Imali su svoju radnju za štrikanje po kojoj su postali poznati u celoj Mačvi i neumorno radili da naprave sopstveni dom, školuju i decu izvedu na put.

- Radili smo noć i dan da se skućimo, pa nismo imali vremena da se posvađamo. Kada smo se uzeli ja sam rekla Momčilu da ću poštovati njega i njegovu porodicu, a ako jednom dogodi odem do vrata nikada me više neće videti. To se nije dogodilo, pa smo zajedno dočekali da ostarimo. On je mene poštovao, a ja sam se trudila da ga nikada ne uvredim. Kad on malo zagalami, ja izađem napolje i kad se vratim on se ohladio. Nekad mora nešto malo i da se istrpi - priča Ivka.

Ljubav se nije ugasila ni posle sedam decenija, a ne manjka ni poštovanja i pažnje koju nesebično dele. Ivka se poslednje dve godine kreće pomoću hodalice, pa joj Momčilo, koga u desetoj deceniji zdravlje dobro služi, pomaže i često odmeni u kućnim poslovima.

(Telegraf.rs)