Aleksandar je zbog alkohola postao beskućnik, 6 godina živeo na ulici: Spasili su ga prijateljstvo i ljubav

U Srbiji živi oko 18.000 beskućnika, a čak četvrtina su deca ispod 14 godina. Najviše ih ima u Beogradu – oko 7.000. Zbog oštećenog fizičkog ili mentalnog zdravlja, psihoaktivnih supstanci, porodične situacije, neretko i nasilnih odnosa, biraju da žive na ulici, iako formalno imaju dom. Na ulici su često i mladi bez roditeljskog staranja i bivši zatvorenici. Nekadašnji beskućnik Aleksandar Gvozdenović objašnjava za RTS kako se stigne do ulice i koliko je teško skloniti se sa nje.

Većina se pita – kako neko uopšte postane beskućnik. Veoma lako, lakše nego što mislite, kažu oni koji su ostali bez ičega. Mnogo je puteva do ulice – nekoliko neplaćenih rata kredita, bolest, razvod, alkoholizam, droga ili neka lična bol. A samo retki uspeju da se spasu.

Preporučujemo

Pre tačno 10 godina, 12. aprila, Aleksandar je odlučio da napusti dom. Skoro šest godina proveo je na ulici.

- Tada je alkohol pobedio. Otišao sam od kuće, da li sam pobegao, da li sam otišao, uglavnom sam ostavio zatvorena vrata za sobom – majku, prošlost, sećanja. Jednostavno, zavaravanje problema, prebacivanje problema na druge, pravdanje samog sebe - kaže bivši beskućnik Aleksandar Gvozdenović.

Na ulici je proveo 2.060 dana. Najteža su, kaže, jutra.

- Kada ste beskućnik u društvu ostalih beskućnika, totalno je nebitno da li ste i koliko ste obrazovani, koje ste vere, religije, bilo čega. Svi smo mi u tom trenutku isti. Delimo iste probleme, iste padove, gladi, zime, jutra. Jednostavno sve maske padaju - ističe Gvozdenović.

Bilo ga je, kaže, sramota susreta sa ljudima koje poznaje. Ipak, postoje oni kojima ste uvek isti.

- Bili smo i cimeri, igrali smo zajedno. U vojsci smo bili zajedno. Provodili smo vreme po raznim turnirima u malom fudbalu, imali smo isto društvo. Znate, kad vidite tog čoveka na ulici i u očima mu vidite da očekuje neku pomoć od tebe. Teško je bilo shvatiti da je to taj Sale koga si znao – prelepi, maneken, dobar golman, vrhunski čovek. Nisam verovao da će baš pasti na takve grane, ali život je čudo i možda je i moralo baš to da se desi - govori njegov prijatelj Alen Tupajić.

Reči im, ističe, nisu bile potrebne.

- Jednostavno sam ga odveo kod sebe, seli smo i ćutali smo - rekao je Alen Tupajić.

Nažalost, kaže, malo je onih koji se vrate na pravi put.

Osim volje, potrebna je i sreća, ali i još nešto veoma jako.

- Ljubav. Na kraju ili na početku, kako već, to je nešto što je prelomilo. Imam ženu koju volim, verovao sam da će mi se vratiti. Imam prijatelje koje volim i koji mene vole, kako se na kraju pokazalo. I imao sam, baš zbog njih, dovoljno razloga da ustanem i da sednemo negde ponovo na nekim pravim mestima i da damo nekim drugim ljudima nadu da to može - poručuje Gvozdenović.

Danas ima dom, posao i piše knjigu "Sa margine u visine".

Ne stidi se ničega jer, kaže, nije bitno koliko puta padneš, nego koliko puta ustaneš.

(Telegraf.rs)