"Kad bi u Srbiji bio zemljotres jačine turskog, bila bi katastrofa": Koja su pravila gradnje, da li se poštuju

Nakon zemljotresa koji su pogodili Tursku, pa Siriju i u manjem intenzitetu obližnje zemlje, broj žrtava raste. Prema podacima od oko 13 sati, samo u prvoj od navedenih zemalja već je zabeleženo više od 5.100 nastradalih, a procene o konačnom broju mrtvih idu i na 20.000. Prema današnjim podacima o broju srušenih objekata, pojavila se brojka koja premašuje 5.600.

O tome koliko je loša gradnja doprinela srazmerama katastrofe govori i iskustvo Japana. Sa čestim potresima tla od 6,5, čak 7 stepeni po Rihteru, tamo su nivoi oštećenja značajno manji pri ovakvim magnitudama, kaže sagovornik Telegrafa doc. dr Marko Marinković sa Građevinskog fakulteta Univerziteta u Beogradu, čija je uža naučna oblast zemljotresno inženjerstvo. Objašnjava da to znači da kako se u Japanu poštuju pravila projektovanja na dejstvo zemljotresa, te da se tome u ovoj dalekoistočnoj zemlji posvećuje posebna pažnja.

Ocenjuje da sa Turskom to nije bio slučaj. Navodi da se broj srušenih objekata i dalje procenjuje, ali da dosadašnji trend pokazuje da će ovoga puta broj objekata koji se srušio biti preveliki.

"To nije dozvoljeno, ne bi trebalo da se dogodi. Građevinski objekti se prema propisima projektuju da u toku zemljotresa pretrpe oštećenja, ali se ne smeju srušiti i ugroziti živote. Razlozi mogu biti razni, loš koncept, loša dispozicija, najverovatnije loš kvalitet izvođenja, ili nepoštovanje propisa za projektovanje objektata u seizmički aktivnim  područjima", dodaje.

Kao deo ekspertskog tima pri Građevinskom fakultetu i Srpskom društvu za zemljotresno inženjerstvo, obišao je područja Hrvatske i Albanije, gde su u skoroj prošlosti zabeleženi potresi jačine od 6,4 stepena po Rihteru.

"U Hrvatskoj, nakon zemljotresau Petrinji, oštećeno je 55.000 objekata, ali se srušilo 25", navodi dodajući da su se u toj zemlji mahom rušili stari, dotrajali objekti, dok je u Albaniji lošije prošla novogradnja.

Kaže da je reč o objektima izgrađenim poslednjih 20, 30 godina u Albaniji, te da nisu poštovani seizmički propisi.

U Srbiji takođe postoje pravila za izgradnju objekata u seizmički aktivnim područjima. Prema Pravilniku za građevinske konstrukcije, koji je zvaničan dokument za projektovanje objekata u Srbiji, seizmički proračun se sprovodi na na osnovu karte ubrzanja (mapa seizmičkog hazarda).

Od severa ka jugu Srbije zemljotresi sve jači

"Kod nas postoji mapa, koju je napravio Republički seizmološki zavod, prema kojoj piše da je je najveće ubrzanje koje može da se javi u Beogradu 1 metar po sekundi na kvadrat. Na Kopaoniku je 2 m/s2, u Turskoj to je, recimo, 4-5 m/s2. To znači da se u različitim delovima Srbije različito gradi. Na Kosovu je 2,4-2,5. U Crnoj Gori je oko 3,5. Što više idete ka Mediteranu, veća su ubrzanja seizmičkih talasa jer su jači zemljotresi. Veće su i magnitude zemljotresa", kaže navodeći da su zemljotres po definiciji seizmički talasi koji se prostiru kroz tlo i ljuljaju zgrade.

Podseća da je na području Beograda u Lazarevcu 1922. godine zabeležen zemljotres jačine šest stepeni po Rihteru, te da je najveće ubrzanje u Srbiji 2-2,5 m/s 2, što odgovara magnitudi oko šest.

Smatra da je bitno naglasiti da se u našoj zemlji koja jeste u trusnom području, događaju zemljotresi koji su slabijeg intenziteta od poslednjeg u Turskoj. Jači su, navodi naš sagovornik u regiji, na teritoriji zemalja bivše Jugoslavije, pa je Crna Gora beležila i 6,9 stepeni po Rihteru (1979. godine), ali ne i Srbija.

"Kada bi se u Srbiji desio zemljotres jačine zemljotresa u Turskoj, bila bi potpuna katastrofa. Ali mi i ne projektujemo objekte za tu jačinu, jer se neće ni dogoditi. Mere zaštite u manje trusnim područjima su manje. Na severu Nemačke, u Poljskoj i u Skandinaviji uopšte ne projektuju objekte za zemljotres, jer se nikada nije dogodio, zašto bi ga projektovali", navodi Marinković.

Objašnjava da je zemljotres koji se dogodio u Turskoj na gornjoj granici zemljotresa kakvi se u tom delu planete mogu očekivati, te da nije trebalo da se desi onakvo razaranje.

"Tu treba jednu stvar šira javnost da razume: kada se objekti projektuju na dejstvo zemljotresa, oni se projektuju tako da se ne sruše, ali su 'dozvoljena' oštećenja. Ne sme da dođe do rušenja objekata. Ovih dana kruže snimci objekata koji se ruše. Naravno, nisu se srušili svi... Zasad se prebrojava", dodaje uz navode da je iskustvo ranije zabeleženih zemljotresa pokazalo da se, iako nedozvoljeno, desi da se određeni procenat objekata sruši, ipak značajno manje od broja srušenih objekata na jugoistoku Turske.

Navodi da postoji pet nivoa oštećenja: peti je rušenje, četvrti delimično rušenje, treći oštećenje konstruktivnih elemenata, prva dva su lakša oštećenja i lakše popravljiva.

"Svi objekti koji su se srušili u ovom zemljotresu, govore da nešto nije ispoštovano... Verovatno je loš kvalitet materijala, nisu vodili računa o detaljima veza, što je veoma bitno. Vrlo je moguće, kad vidite kako su se one zgrade rušile, da su to posledice nekih naknadnih promena, uklanjanje zidova ili stubova na prvom spratu, bez konsultacije inženjera. Ali kad se dogodi zemljotres, on prepozna šta je sve loše urađeno, i dođe do katastrofalnih posledica. Mi često kažemo da je zemljotres najbolji građevinski inspektor", napominje.

Najbolji građevinski inspektor - zemljotres

Navodi i da starost objekta može biti jedna od varijabli koje trba uzeti u obzir, ali da se ne sme generalizovati. Ističe da postoje dobri stari objekti i loši stari objekti, te da je isti slučaj sa novogradnjom.

Ipak u vezi sa starim objektima, navodi da se moraju redovno održavati, što podrazumeva analizu posle određenog vremena, koja će ukazati na to da li su ti stari objekti zreli za neku vrstu sanacije, rušenja ili dovoljno postojani da se "ne pipnu" još određeni broj godina. U Srbiji postoji praksa da se neki od objekata proveravaju pojedinačno, na zahtev. Marinković objašnjava da je reč o dva pristupa procenjivanja kvaliteta objekata, pre nego što se desi zemljotres, koji bi na vreme mogli da ukažu na rizike.

"Proračunom seizmičke nosivosti se bavimo skoro svakodnevno. Dobijamo zahteve za procenu seizmičke nosivosti postojećih objekata: ambasada, bolnica, škola, javnih institucija. To su stari objekti koji imaju po 60, 70 godina. Tu se radi detaljna analiza, kao da ponovo radite zgradu", objašnjava.

Drugi pristup je globalni i u Srbiji još uvek nije zaživeo.

"To je još uvek u fazi razvoja. Mi imamo jedan projekat, koji bi trebalo da ugrubo da procenu za jedan grad, opštinu. Razvijaju se različite metode, radili su ih Italijani, Grci, Amerikanci. Na primer, da bismo dali procenu za jednu zgradu, treba nam, recimo, tri nedelje do mesec dana. Sad zamislite da treba da uradite jednu opštinu sa 50.000 objekata. To bi trajalo beskonačno... Metoda koja se razvija daje grublju procenu, ali za opštinu je to adekvatno kada im se kaže da imaju 50 odsto sjajnih objekata, 20 posto onih koji su održivi, ali ih treba proveriti, 10 odsto objekta koji su ugroženi...", kaže navodeći da je reč o velikom projektu, za koji je potrebna podrška državnih institucija.

"Postoji samo jedan projekat, istraživanje, koje mi sa Građevinskog fakulteta u Beogradu sa članovima Srpskog udruženja za zemljotresno inženjerstvo sprovodimo sa partnerima iz Italije i Grčke. U okviru naučnog dela projekta sproveli smo studiju za jedan kvart u Beogradu. Da vidimo rezultate i da se nadamo da se proširi na ceo Beograd i celu državu", ističe kakve su mu nade, te da bi to bio način da se razaranja preduprede.

Ljudski faktor presudan

Objašnjava da je logično da novi objekti budu bolji: zbog dostupnosti novih tehnologija, novih materijala i metoda proračuna, ali da je ljudski faktor taj od koga zavisi krajnji rezultat.

"Možda ne postoji dovoljno dobra kontrola, suviše se brzo radi, ne kontroliše se na adekvatan način kvalitet projekta, izvođenja... Sve to može dovesti do ovoga," kaže o posledicama zemljotresa u Turskoj.

Navodi i primere Nemačke i Švajcarske, za koje kaže da imaju dobru praksu proveravanja postojećih objekata. Oni, kaže, imaju podatke o fondu infrastrukure, mostova na primer, za koje se na svakih 20 godina vrše analize. Tako znaju koji mostovi navršavaju 20 ili 50 godina postojanja, zbog čega bi ih trebalo obići i utvrditi u kakvom su stanju, na osnovu čega se odlučuje o daljim nalazima i preporukama.

Ističe važnost lanca u kome svako svakog kontroliše i u čijem su svakom delu moguća podbacivanja.

"Projektant - institucija koja izdaje građevinsku dozvolu - tehnička kontrola projekta - izvođač - stručni nadzor i građevinska inspekcija. Svi ovi akteri od početka do kraja učestvuju u kontroli svakog koraka: od projektovanja, do izvođenja ugrađenog materijala i poštovanja propisa. Ako bilo ko od njih u ovom lancu zakaže, posledice mogu da budu loše. Generalno, svaka izgrađena zgrada bi trebalo da je adekvatno prošla svaki ovaj korak, ali nažalost, ne možemo garantovati da je to uvek slučaj. Ako bi se sve ovo ispoštovalo kako treba, ne bi bilo problema", navodi.

(Telegraf.rs)