"Tati sam dala ruku, samo sam nju osećala": Kristina je zbog preticanja po klizavom putu završila u kolicima

U životu je često dovoljan jedan tren da se sve okrene, a do tada se obično vodimo politikom "ma neće to mene". Tako je verovatno mislila i Kristina Đorđević (31) iz Čačka, koja je živela život punim plućima, a onda joj se u trenu sve srušilo poput kule od karata.

Kristina je živela u idili, sa svojim mužem i tek rođenom ćerkicom Magdalenom. Nažalost, prvi veliki udarac nakon godinu i po dana braka, bila je dijagnoza njenog muža - kancer. Nakon godinu dana lečenja i borbe, preminuo je, a Kristina je bila u depresiji. Jedina nada, želja i volja bila je njihova ćerka.

Preporučujemo

Nije mogla ni da nasluti kakve će nesreća tek uslediti. Mediji su izveštavali o tome, a sada Kristina, u ispovesti za Telegraf otkriva najbolnije detalje. 

- Nakon smrti muža, ja sam ostala sa svojom ćerkom i samo sam u nju gledala, ona mi je snaga i volja. Danima su me prijatelji nagovarali da izađemo negde, ali ja sam odbijala. Jedne večeri, na nagovor starog prijatelja, krenula sam kod drugarice na kafu, a onda mi se život okrenuo iz korena - počinje Kristina za Telegraf.rs.

Tri sata, dva znaka i teška nesreća

- Krenula sam sa prijateljem, ostavila sam Magdalenu da je čuvaju moji, a ona nije htela da zaspi. Drugaru nije hteo da upali automobil, pa je pozajmio od brata, danas ja znam da su to bili jasni znaci da nešto neće biti kao treba. Otišli smo kod drugarice, koja živi na par kilometara, a onda smo krenuli nazad - priseća se Kristina.

Sekli su automobil kako bi je izvukli. 

- Moj drugar je neko s kim sam se ja vozila mnogo puta, i znam da nije neko ko divlja na putu. Vozili smo se, a ja sam se dopisivala sa mojom snajkom oko večere. I od tog momenta se ničega ne sećam. Sada, kada je odrađena rekonstrukcija nesreće, mogu da kažem šta se desilo. Moj drug je preticao neku ženu, put je bio klizav i mi smo sleteli sa kolovoza, udarili u šaht i prevrtali se nekoliko puta. Uleteli smo u neki objekat i pola ga srušili, vatrogasci su me izvlačili, a automobil je bio uništen u potpunosti.

Odjednom je u bolnici, šok sobi, i sledi scena koju nikada neće zaboraviti. 

- U nesreći sam zadobila ozbiljne povrede, bila sam životno ugrožena. Probušena plućna maramica, polomljena kičma, pukla četiro rebra baš velike i teške povrede, a ndfa su me odveli u bolnicu u Čačku odakle su me poslali u Beograd. Tamo sam imala operacije, i sećam se da sam se probudila i da mi je bio otac. Videla sam mu suze u očima, rekla da ću biti dobro i pružila ruku koja sam jedino mogla da pomerim. Potom je ušao doktor koji mi je rekao da sam imala prelom kičme i da zbog toga nemam osećaj u nogama. Ništa nisam pitala, jer sam znala da više neću hodati.

Uprkos svom bolu koji je osećala, smogla je snage da se izdigne iz problema i nastavi dalje nikad jača. 

- Poslali su me u Sokobanjsku gde sam bila osam meseci na rehabhilitaciji, tamo sam učila sve i kako živeti u kolicima. Znala sam isto tako da neću hodati, ali da dosta stvari mogu da naučim i da budem samostalna. Tamo sam dosta naučila, a onda sam se vratila u kuću kod roditelja. Živeli smo zajedno, a onda smo napravili kuću za mene i ja tu živim sa svojom ćerkom. Moram da napomenem, nikada nisam psihički padala jer sam znala da imam dete - kaže Kristina.

Kristina danas živi kao svi drugi i niže uspehe. 

- Inače, ja danas vozim, treniram radim pri savezu osoba sa invaliditetom, predajem na projektu "Još uvek vozim" koji je namenjen za bezbednost u saobraćaju, igram stoni tenis za reprezentaciju i mnogo toga. Znate kako, sve je u životu stvar glave, ja nisma smela da padam jer nisam želela da budem sebična, ali u moru loših stvari, ima barem jedna dobra kap, neka onda prevagne. Snaga i jaka volja, su rešenje za sve - priča ponosno Kristina kroz osmeh.

(Telegraf.rs)