Aleksa je ušao u svet muzike na čudnovat način: "Ratna" violina iz bunara dovela ga do uspeha

To je violina sveštenika koji je, da bi je sačuvao za vreme Drugog svetskog rata, krio od Nemaca i Partizana po bunarima i na nekim mestima gde čoveku ne bi palo na pamet da može violina da se nađe. Trebalo je uložiti veliki novac da se ona vrati u pravo, autentično stanje i da bi dobila papire, ali nama to nije tada značilo.

Retki su dani kada se iz doma Nataše i Ivice Spasić u Aleksincu ne čuju zvuci Betovena, Šopena, Čajkovskog, Baha ili drugih kompozitora pošto se sva tri deteta Spasića bave muzikom.

Sin Aleksa (23) svira violinu i student je četvrte godine Fakulteta umetnosti u Nišu, ćerka Anđela (21) svira klavir i na drugoj godini je Fakulteta umetnosti, a najmlađa Marija (14) ide u Muzičku školu i poput brata svira violinu.

Spasići nisu bili muzička porodica sve dok Aleksa nije poželeo da svira violinu. Ispostavilo se da je to bila odlična odluka jer je u prošloj godini proglašen za najboljeg studenta Fakulteta umetnosti, postao je član kvarteta koji nastupa sa grupom Kerber, a imao je i priliku da nastupa sa našim poznatim violinistom Nemanjom Radulovićem. Njegovim stopama krenule su i sestre Anđela i Marija.

Aleksa je kazao za Novu.rs da je kao predškolac na televiziji video muzičare koji su svirali violinu i pošto je bio uporan da hoće da svira taj instrument, deda mu je kupio violinu.

“Na početku je bilo dosta problema, najpre jer je ta violina koju mi je deda kupio bila prevelika, ali bio sam uporan i nastavio da učim da sviram. Bilo je i dosta finansijskih poteškoća, pošto je sviranje „skup sport“. Violina može da se kupi i u kineskim radnjama za 100 eura, ali daleko od toga da je to dobra violina. Uz puno truda, rada i podrške roditelja i profesora i uspeo sam da krenem ka svom cilju”, izjavio je Aleksa.

Foto: printscreen YouTube- Aleksa Spasic

Za nekog ko želi da postane profesionalni muzičar veoma je bitno sa kojim profesorom vežba, kao i na kom instrumentu svira. On je, dodao je, dosta dugo svirao na violini koja je jedva "preživela" Drugi svetski rat, a koju je dobio zahvaljujući Miri Adanji Polak i njenoj emisiji.

“Bio sam šestom ili u sedmom razredu kada su u emisiji Mire Adanje Polak na RTS-u rekli da imaju neke violine i da se jave oni kojima su potrebne. Poslao mejl i posle par dana su me zvali da dođem u Beograd po svoju violinu. To je violina sveštenika koji je, da bi je sačuvao za vreme Drugog svetskog rata, krio od Nemaca i Partizana po bunarima i na nekim mestima gde čoveku ne bi palo na pamet da može violina da se nađe. Trebalo je uložiti veliki novac da se ona vrati u pravo, autentično stanje i da bi dobila papire, ali nama to nije tada značilo. Bitno je da je ona poslužila i olakšala mi školovanje duže vreme”, rekao je Aleksa.

Tokom dosadašnjeg školovanja, dodao je on, učestvovao je na različitim takmičenjima i osvajao nagrade, ali svojim najvećim uspehom smatra to što je posredstvom fondacije „Dobar glas“ bio izabran da nastupi sa Nemanjom Radulovićem.

“Moja devojka Milana Trujanović koja takođe svira violinu i ja bili smo jedini sa juga Srbije koji smo imali priliku da sviramo sa Nemanjom, što nam je bila velika čast. Nastupao sam i sa grupom Kerber na koncertu u novosadskom SPENS-u. Sada sam u stalnoj postavi kvarteta koji nastupa sa Kerberom na njihovim koncertima”, izjavio je Aleksa.

Mladi Aleksinčanin privodi kraju Fakultet umetnosti i nada se da će u junu diplomirati violinu u klasi profesora Jovana Bogosavljević. Razmišlja o upisu master studija u inostranstvu ili u Novom Sadu, ali nije isključio mogućnost da školovanje nastavi u Nišu.

“Sve zavisi od profesora kod koga bi mogao da budem. Prvo bi se povezao sa nekim pa bi onda planirao dalje studiranje. Mislim da je mnogo važno ko je profesor, jer ukoliko nije adekvatan za studenta, onda on stagnira bez obzira na druge predmete, jer je vrlo specifičan fakultet. Ne bih da donesem ishitrenu odluku koja bi ne bi donela poboljšanje, jer je to ono čemu najviše težim”, istakao je Aleksa po čijem su uzoru i njegove mlađe sestre počele da se bave muzikom.

Dve godine mlađa Anđela je počela da svira violinu, ali je ubrzo taj instrument zamenila klavirom jer je shvatila da je to pravi instrument za nju. Sada je druga godina Fakulteta umetnosti u klasi profesora Stevana Spalevića.

“Trenutno sam na fakultetu od jutra do mraka, jer u studentskom domu ne mogu da vežbam, a u Aleksincu imam klavir koji mora da se restaurira, što je jako skupo. Dosta mora da se radi definitivno, ali trenutak kad se izađe na scenu, kad čujem aplauz i sve to, onda shvatim da vredi. Definitivno želja za uspehom je glavna. Koncerti i takmičenja su ono što mi sledi ove godine, a što se tiče master studija volela bih da budem kod nekog profesora koji zna nešto više od mog, a još takvog nisam srela, tako da ne bih da porušim ono što trenutno imam zarad nekog hira”, rekla je Anđela.

Najmlađe dete u porodici Spasić, Marija nasledila je bratovljevu violinu i sa šest godina počela da svira.

“Želela bih da nastavim da se bavim muzikom kao brat i sestra. Mislim da su oni imali najveći uticaj na menje. Brat dosta vežba sa mnom i trudi se, sestra takođe. Dosta smo svirale zajedno na koncertima, a jednom i na takmičenju, ona mi je koreperitor. Imale smo i humanitarni koncert, volela bih da ponovo nešto slično organizujemo. San mi je i da jednog dana sviramo svi zajedno”, kazala je Marija.

Otac Ilija, pravnik po struci i majka Nataša, vaspitač ponosni su na svoju decu i kažu da je školovanje i muzičko obrazovanje Alekse, Anđele i Marije od njih zahtevalo stopostotno angažovanje.

“Mora da se ulaže u instrumente, a najveće ulaganje je u vreme, da se vode na časove, takmičenja. Bilo je posebno teško na početku, prve dve, tri godine kada je Aleksa počeo da svira. Tada nije bilo sve dostupno na internetu kao sada, a Aleksinac je mala sredina i malo je bilo prilika da dođete do informacija. Svi smo bili uporni, deca su imala našu punu podršku i rezultati dolaze “, kazao je Ivica Spasić.

Spasići imaju velike planove za budućnost, a jedna od njihovih želja je da zajedno nastupaju i budu trio. Priželjkuju i da svojim nastupima pokrenu jug Srbije da i on bude centar kulturnih dešavanja. Smatraju da za to ima uslova, da su ljudi željni umetnosti, samo treba da im se približi, ali tako da se to ne radi samo zbog neke finansijske koristi.

(Telegraf.rs)