Vodič kroz vantelesnu sa uvezenim materijalom: Sve što treba da znaju oni koji žele da se prijave

Vantelesna oplodnja (VTO) uz pomoć doniranih ćelija uvezenih iz inostranstva pokrenuta je 10. decembra prošle godine, kada su krenule da pristižu prve prijave. Prema poslednjim podacima prijavljeno je oko 500 parova i singl žena. Oko deset posto od tog broja su žene bez partnera, koje žele da se ostvare u roditeljskoj ulozi. Potreba za doniranim spermatozoidima je manja nego za jajnim ćelijama, koje su ujedno i skuplje. Razlog tome leži u medicinski komplikovanijoj proceduri kroz koju prolaze žene donori u odnosu na proceduru koja je pred muškarcima davaocima reproduktivnih ćelija.

Prijave se vrše putem portala e-uprava. Procedura je, kažu za Telegraf.rs iz Udruženja "Šansa za roditeljstvo", vrlo jednostavna. Od momenta prijavljivanja preko e-Uprave, trebalo bi da prođe najviše pet dana do dobijanja termina za komisiju u kliničkom centru kome prijavljeni pripadaju po mestu boravka.

Reč je, kažu nam, o klinikama na kojima se inače vrši proces VTO i sa sopstvenim reproduktivnim materijalom.

Na sajtu Republičkig fonda za zdravstveno osiguranje, koji upravo omogućava da ova procedura bude besplatna (za one koji ispunjavaju uslove) prikazane su državne ustanove sa kojima je sklopljen ugovor (tabela ispod). Nakon zaključenja ugovora, ovaj spisak će uskoro biti dopunjen sa još 15 privatnih klinika koje se bave procedurom vantelesne oplodnje i u njima će se, pored vantelesne oplodnje sa sopstvenim reproduktivnim materijalom o trošku RFZO-a, obavljati i procedura vantelesne oplodnje sa doniranim materijalom.

Uslovi koji moraju biti ispunjeni da bi parovi, odnosno singl žene, imali pravo na ovu proceduru o državnom trošku prikazani su u tabeli broj 2.

Procedura košta oko 7.000 evra, a novac je predviđen za 1.500 parova, kolika je bila nadležnih projekcija da će biti prijavljenih.

O tome da je budžet zapravo neograničen, te da će se procedura omogućiti i onima koji eventualno budu prijavljeni preko predviđene brojke, nedavno su govorili predstavnici državnih zdravstvenih institucija.

"Nemoguće je jasno definisati cenu procesa, zato što se plaća uvoz ćeija i proces vantelesne oplodnje. Ćelije su oko 3.000, procedura je oko 4.000. Kada se radi krioembriotransfer, nema stimulacije, i mnogo je jeftinije, zato je sve to tako teško definisati.

Ako par ili žena ide na donaciju spermatozoida, ta žena mora ući u stimulisani postupak, gde će odmah primati terapiju hormonima, nakon čega će joj se uraditi VTO sa doniranim spermatozoidima, a u slučaju krioembriotransfera, to znači da žena nema svoje ćelije i nema potrebe da se stimuliše, da samo njen partner daje uzorak spermatozoida i jajne ćelije iz uvoza se oplođuju spermatozoidima njenog partnera, a ona ide na embriotransfer tog embriona koji se dobije iz jajne ćelije donorke i spermatozoida njenog partnera", objašnjava Marijana Arizanović iz Udruženja "Šansa za roditeljstvo", ističući da zakon omogućuje tri stimulisana postupka potpomognute oplodnje i tri krioembriotransfera, te da broj pokušaja zavisi od odluke lekara.

Na nedavnoj konferenciji za novinare, održanoj 25. januara u Klinici za ginekologiju i akušerstvo Kliničkog centra Srbije, poznatijoj kao GAK Višegradska, direktorka RFZO govorila je i o okolnostima u kojima se ova mogućnost VTO sa uvezenim doniranim materijalom otvorila za građane Srbije.

"Mi inače imamo našu domaću banku koja se upravo nalazi u ovoj klinici i koja postoji već tri i po godine, ali, nažalost, za tri i po godine rezultat nije na zavidnom nivou. Imamo samo pet uzoraka doniranih, i to spermatozoida, i nijednu jajnu ćeliju. Zaista je to dodatni razlog koliko je značajno što smo dozvolili uvoz reproduktivnog materijala, a osim toga činjenica je da i zemlje koje imaju razvijene banke takođe uvoze materijal, iz razloga ili što nemaju dovoljno ili što nemaju materijal kakav im je potreban. I Danska uvozi, Španija, Grčka i tako dalje.

Mi smo sklopili ugovor sa četiri banke od juče. Sa jednom iz Španije, dvema iz Danske i juče je sklopljen ugovor i sa Češkom, to je veliki broj banaka sa kojima država ima ugovor. To je značajno zato što budući roditelji mogu da biraju iz koje banke će da bude uvezen njihov reproduktivni materijal, mogu da biraju neke od karakteristika donora, kako bi potomstvo što više ličilo na roditelje i takođe zadržavaju pravo da biraju u kojoj će klinici da rade VTO", rekla je direktorka RFZO Sanja Radojević Škodrić.

Prijava jednostavna, odluka teška

Pored toga što ocenjuje da nije teško prijaviti se, Arizanović dodaje da nije teško ni prikupiti analize (prikaz br. 3).

Ističe da nalazi briseva, hormona i ultrazvuk važe 6 meseci, te da ostale analize ne mogu biti starije od godinu dana. Analize za komisiju mogu biti i iz privatnih laboratorija. Ukoliko je par u vanbračnoj zajednici, obavezna je overena izjava o vanbračnoj zajednici, overena kod notara. Ukoliko se žena sama upućuje u proceduru donacije, obavezna je izjava u slobodnoj formi overena kod notara da nema partnera.

Spisak uputa potrebnih za komisiju nalazi se u prikaz br. 4.

Pored prijave za postupak, Arizanović govori i o jednom drugom procesu, koji se odvija u čoveku. Iza nekoliko klikova koji pojedinca dele od početka angažovanja na dostizanju nekog cilja, nalazi se i jedna prećutna borba.

"Lako je doći do komisije, teško je prihvatiti činjenicu da treba otići na donaciju. Najteže je prelomiti. Bilo je slučajeva da su ljudi svesni, vrlo racionalno ulazili u proceduru, a bilo je i onih kod kojih je ipak bilo teže prihvatiti da je procedura neophodna", kaže navodeći da je dodatni izazov podeliti tu odluku sa okolinom.

Ima i savet za one koji su u problemu, a neodlučni.

"Da se ne čeka mnogo na pokušaj sa sopstvenim ćelijama, kada država već finansira donaciju do 45. godine. Znamo da je ovarijalna rezerva kod žena posle 40. jako slaba. Nažalost mnoge pokušavaju do poslednjeg momenta, i sa jedan posto šanse da se ostvare kao majke sa svojim ćelijama. Nažalost, nekad izgube šansu za roditeljstvo zbog toga. Treba da iskoriste priliku i donaciju o trošku Fonda koju smo toliko čekali.

Važno je da predočimo svima da na vreme razmišljaju o roditeljstvu.

Kada šest meseci do godinu dana ne dođe do začeća, taj par se upućuje na dalje istraživanje, a kada otkriju svoj problem, oni pokušavaju da ga leče ili idu u proceduru VTO. Kada VTO iz više postupaka ne da uspeh, a žena je već u godinama koje su oko 40, pogotovo nakon 40, gde ke ovarijalna rezerva jako niska, gde hormosnki status ukazuje na nedostatak ćelija i ne samo na nedostatak, nego ćelije stare zajedno sa nama. Žena sa rodi sa određenim brojem jajnih ćelija koje gubi prilikom svakog ciklusa i koje stare zajedno sa njom. Kada žena ima 40 godina, toliko godina ima i njena ćelija. Često su te ćelije nezrele i nedovoljnog kvaliteta za oplodnju. I kada dođe do oplodnje, vrlo često dođe do spontanog pobačaja.

Ne treba mnogo vremena trošiti na pokušaje. Nikome ne možemo reći da nema šanse, jer uvek postoji taj jedan posto šanse, ali sa donacijom, ta šansa već raste na 50 odsto. Treba nekada racionalno gledati stvari, ne ići samo srcem, jer bitno je postati roditelj, a postoji mnogo puteva u 21. veku za to", apelovala je uz napomenu da jajne ćelije doniraju žene do 34 godine, te da se zbog toga šansa za začeće značajno povećava.

(Telegraf.rs)