Dok je bilo konja i zaprega Pero je imao pune ruke posla: Ovo je priča čuvenog kovača iz Osečine

Da je rad stvorio, ali i održava čoveka najbolji je dokaz deda Pero iz Osečine koji je odavno ušao u devetu deceniju života, ali i dalje ne odmara.

Dok većina njegovih vršnjaka teško drži i kašiku, ovaj vredni kovač iz ruku ne ispušta težak kovački alat. Radni staž mu traje preko sedamdeset godina, a sve to vreme neprekidno barata čekićem i nakovnjem.

Preporučujemo

Petar Aleksić je diplomirani kovač iz Osečine, koji svedoči o vremenu u kom se od ovog zanata moglo lepo živeti. Umeće da potkuje konja ili vola, naklepa sekiru ili napravi sejaču i dan danas mu ne predstavlja problem ali nema kome, sem pojedincu koji nije imao mogućnosti da kupi savremenu mehanizaciju.

"U moje vreme imati zanat u rukama, zlata si vredeo. Ovo mesto je tada bilo brdovito, radila je zaprega, potkivao sam konje, volove, pravio sejače, kopačice, ono što je potrebno našem poljoprivrednom seljaku, svakome su trebale moje usluge. Posle toga došlo je do traktora, mehanizacije, selo bilo sve praznije, i mnogo napuštenih ognjišta, nema više tih ljudi koji se bave poljoprivredom, a tako je i zanat polako počeo da propada, ali još uvek treba neka usluga”, rekao je za RINU Petar, starina od devedeset leta.

Polovinom prošlog veka Pero je stekao prva znanja o zanatu koji će ga kroz život voditi. Za ovih sedamdeset godina rada mnogo toga je video i svašta mu je prošlo kroz ruke, u to vreme kada je u selima bilo mnogo više ljudi, a mnogo manje mehanizacije.

"Zanat sam učio u Osečini kod Jordana kovača od 1946. do 1949. godine gde sam počeo da radim kao kalfa, a onda sam otišao u vojsku. Posle vojske polagao sam majstorski ispit i onda sam osnovao kovačku radionicu. Samostalno sam počeo da radim davne 1955. godine u Osečini, gde sam kupio plac, kuću i radionicu”, kazao je Aleksić.

Njegova radionica slika je jednog prohujalog vremena u kojem je kovač bio značajan koliko i stolar, lekar ili pop. Verovatno da nepostoji domaćinstvo u okruženju kome ovaj starac nešto nije isklepao ili naoštrio, nego što se još uvek bavi poslom za koji se školovao sredinom prošlog veka.

"Bilo je u ovom mestu pet kovača, ali sada sam ostao samo ja. Imam jedan hektar zemlje na kome imam kupine i maline, pa malo provedem vreme tamo, malo u radionici. Ne mogu da sedim, imam radnu naviku, ako ležim samo mislim kad ću umreti, dosadno mi. Kad uzmem nešto da radim, to mi bude zadovoljstvo kad sam nešto napravim u ovim godinama, jer rad čini čoveka”, rekao je Pero.

On naglašava da je važno je biti dobar u svakom poslu koji radiš, samo ono što je važnije od toga jeste kakav ste čovek. Sudeći o komentarima i mišljenju svojih komšija Pero je i taj ispit, poput kovačkog, položio sa najvišom ocenom.

"Mene su sretali ljudi i pitaju me za Pera kovača, hteli su da im ja radim, znači imao sam poverenje i da se dobar glas daleko čuje, ali za mene prvo je važno biti dobar čovek, pa tek onda majstor. Ne znam čemu vodi ovo kad omladina neće da radi, jer posao nije unosan, dobro, možda nije unosan, ali nešto mora da se radi, ne vredi”, kaže kovač.

Decenije iskustva učinile su da kovač Pero od oka zna da li je sekira spremna za kovanje, a temperature razaznaje po bojama čelika.

"Prvo se radilo ručno, a sad se radi sve na dugme. Kad sam došao iz vojske i položio majstorski ispit, tek tada sam mogao da otvorim radnju“, kaže Pera kovač.

Kažu da bez alata nema zanata i sve što je potrebno jednom kovaču nalazi se pod ovim krovom. Sedam decenija ovaj nakovanj odjekuje glavnom ulicom Osečine, a i kovač Pera kaže da nakovanj i teški kovački čekić neće ostaviti sve dok je na ovom svetu i sve dok staračka desnica može da iskiva usijano gvožđe.

(Telegraf.rs)