Spasavali ljude, životinje, pomagali drugima u muci, pobedili opake bolesti: Ovo su heroji Srbije 2022. godine

Godinu koja ostaje iza nas obeležili su brojni herojski podvizi. Bilo da su u pitanju male ili velike borbe, spasavanja ili pomaganja drugima, dobijena bitka protiv opake bolesti ili borba za podizanje svesti, svi ovde spomenuti ljudi heroji su našeg naroda.

Vatrogasci izvukli dete iz šahta

Glavni posao vatrogasaca jeste upravo spasavanje. Ipak, to što im je to poziv, ne umanjuje njihovu požrtvovanost i hrabrost, kao ni spremnost da pomognu bilo to na radnom mestu ili van njega. Tako su dva vatrogasca iz Zaječara, po završetku smene krenuli  kućama, ni ne sluteći da ih u putu čeka jedna veoma bitna akcija spasavanja.

- Videli smo neku gužvu, metež među ljudima, galamu i usporili isto iz radoznalosti da bismo videli o čemu se radi, šta se dešava. Kolega je spustio prozor, tek tada smo čuli povike: "Dete, dete, dete mi je u šahtu!", i vrisku - ovim rečima su za Telegraf.rs  kraj svog radnog dana 13. jula prepričali vatrogasci Andrija Trifunović (29) i Saša Lalić (26).

Pribrano su izvukli trogodišnje dete iz šahta, a ono nije davalo znakove života. Zbog toga su ga hrabri mladići reanimirali i vratili u život.

- Istrčali smo iz vozila, došli do šahta i videli da je dete u vodi na nekoj dubini od 3,5 metra. Videla mu se samo obuća. Patikice. Kolega je brzo otrčao do auta, uzeo iz gepeka sajlu za vuču vozila, i ja sam ga obuhvatio tom sajlom i spustio ga u šaht. On je sišao. Tada su prišli prolaznici, koji su videli da držimo sajlu, da spuštamo čoveka, pa smo zajedno spustili kolegu u šaht. On je uspeo da uhvati dete, izvukao ga je na površinu, međutim, dete je bilo bez znakova života, modro u licu, ukočene vilice. Mislili smo da je borba izgubljena. Međutim, masirali smo mu i grudni koš, uradio sam mu reanimaciju i uspeli smo da ga spasemo - ispričao je vatrogasac-spasilac Andrija Trifunović.

Saša, koji je silazio u šaht, kaže nam da u prvom trenutku nije mogao ni da vidi lepo dečaka.

- Bila je velika dubina, a on je bio u vodi ceo, bukvalno. Napipao sam mu nogice i izvukao ga, a oni su onda nas izvukli iz šahta - objasnio je dan nakon akcije spasavanja.

Helikopterima gasili požare, spasavali iz poplava

Helikopterska jedinica MUP-a ni ove godine nije odmarala od požara. Letos ih je opet gasila, kako u Srbiji, tako i van naše zemlje. Zahvaljujući njima, širenje požara, koji je 5. avgusta izbio u okolini Preševa zaustavljeno je u roku od 24 sata, a među prvima su momci ove elitne jedinice pritekli u pomoć i kada je vatrom bila zahvaćena Slovenija, gde je njihov učinak i te kako bio primećen.

Vatrogasci-spacioci uložili su velike napore i požar u Preševu neprekidno gasili celu noć. Bio je to velik izazov jer je vatra zahvatila suvu travu, nisko rastinje i oko 50 hektara šume. Dok su sprečavali širenje požara ka naseljenim mestima, pripadnici Helikopterske jedinice su samo za jedno pre podne imali čak 32 naleta i bacili 30 tona vode.

Vatrogasci i Helikopterska jedinica se tu nisu zaustavili. Već 7. avgusta helikopteri su krneuli put Trebinja kako bi pomogli u gašenju požara na području planine Bijela gora. Taj požar predstavljao je pravi izazov za vatrogasce i svaka pomoć bila je dobrodošla jer je vetar rasplamsao vatru, a slaba kiša nije uspela da je ugasi.

Na licu mesta čule su se i detonacije, te je, u cilju zaštite objekata i stanovništva, pomoć naših jedinica bila neophodna.

Vatrogasci su se pokazali na delu i tokom velike poplave u Beogradu u julu, kada su iz kuća evakuisali osmoro starih lica. Stanovništvu su tokom poplave pomagali i policajci, koji su preusmeravali automobile, neke i gurali, a žene iznosili iz najdublje vode.

Pomaže u najtežim trenucima

Strukovni specijalista zdravstvene nege u psihijatriji Zoran Vukašinović i njegove kolege koje svakodnevno radi na SOS liniji za prevenciju samoubistva treba da budu istaknuti kao heroji Srbije jer pomažu ljudima u najtežim trenucima - onim u kojim ne vide izlaz i razmišljaju o tome da okončaju svoj život.

- Ljudi koji rade na SOS liniji su visoko edukovani, slede unapred jasno definisane procedure rada, ali imaju stalnu, kontinuiranu, edukaciju i superviziju. Posao je jako specifičan. Kada odete kod lekara, on vas vidi, vidi vam eskpresiju lica. Mi samo čujemo glas, tako da moramo da imamo i talenta. Dosta je teže raditi s ljudima na taj način. Mi na našoj internoj edukaciji i superviziji izlažemo svoje stavove, probleme u radu, razmenjujemo iskustva. I to što se snimaju razgovori služi da bismo poboljšali kvalitet svog rada. Od 2019. do 2022. godine smo postigli veliki napredak u kvalitetu rada sa građanima koji nam se javljaju. Steklo se veće iskustvo koje na sastancima stalno usavršavamo. Nalazimo rešenja da poboljšamo pristup, dostupnost i kvalitet rada - ispričao je Vukašinović za Telegraf.rs.

Ističe da je iskustvo značajan resurs koji je potreban da bi neko počeo da radi na SOS liniji za prevenciju samoubistva. Osim profesionalnih kvalitata, veoma je bitna empatija, kao i saosećanje za ljudsku patnju i brige.

- Bitno je da imate kapacitet da slušate drugog. Dakle, treba da imate i neke lične kapacitete - stabilnost, smirenost, da umete da se snađete, jer se javljaju različiti ljudi. To je naročito bitno kada se jave ljudi koji su u krizi. Oni su uznemireni, u strahu, ili imaju neke druge neprijatne emocije, ljudi su. Znaju da im treba pomoć, a vi ste tu da ih opuštenim razgovorom usmerite, ali bez nekog prevelikog nametanja. Treba da osobi, sušajući je, pomognete da definiše kako se oseća, jer su mnogi samo uznemireni, znaju da im treba pomoć, a ne znaju tačno da definišu kako se osećaju. Naš zadatak je da ih usmerimo da definišu tačan problem, najčešće sa emocijama i sa mislima. To su dve psihičke funkcije koje su najosetljivije i najkonfuznije, te ljudi ne znaju da odrede koje ih emocije uznemiravaju i zbog kojih se osećaju loše - dodao je.

Vukašinovića kolege opisuju kao čoveka za kog se naprosto "lepe" najteži slučajevi, a on uspešno pomaže ljudima

Spasili život baki

U maju ove godine učenici iz Čačka održali su lekciju hrabrosti i empatije. Tamara Pavlović, Tamara Jelić i Vanja Šijaković, učenici osmog razreda Osnovne Škole "Ratko Mitrovć" u Čačku, 24. maja su, zahvaljujući empatiji i pribranosti, spasili život baki kojoj je pozlilo na ulici.

Kako objasnili, vraćali su se sa očnog sistematskog pregleda iz Opšte bolnice Čačak i čekali autobus ispred bolnice. Na klupi pored njih sedela je baka kojoj vidno nije bilo dobro.

- Bila je bleda u licu, klatila se. Odjednom se onesvestila, pala je i udarila glavom, nije se pomerala. Odmah smo pritrčali da joj pomognemo. Tamara je pritrčala do nje, a ja sam otišla da kažem drugu da pozove Hitnu pomoć - ispričala je za Telegraf.rs Tamara Jelić.

Dve Tamare objašnjavaju da su u početku bile uspaničene, ali da su morale da budu pribrane i da pomognu ženi, vodeći se time da, ukoliko one to ne urade, nema ko drugi.

Njena drugarica iz odeljenja objasnila je da su prišle ženi, koja "uopšte nije izgledala dobro". Prskali su je vodom da dođe sebi.

- Naslonili smo je na klupu jer nismo imali snage da je podignemo. Tu su bile tri žene, koje su prosto nejake, i mi deca. Posle nekoliko minuta naišao je jedan čovek u automobilu koji je trebalo da pokupi devojku koja je stajala na stajalištu. Mi smo ga prosto molile da izađe iz auta i da nam pomogne. Prvih par minuta je samo gledao šta radimo, pa smo ga pitale da nam pomogne bar da je stavimo da sedne na klupu jer je sedela na zemlji naslonjena na klupu. Samo je pomogao da je podignemo i otišao - dodala je Tamara Pavlović.

Kako je istakla, baku je držala za ruku i učinilo joj se da nema puls. Zatim je puls proverila na vratu, ali ga nije osetila.

- Kada sam je pogledala bila je plava. U momentu sam imala samo informaciju da se vraćala sa dijalize. Ja u tom momentu nisam mogla da se setim ni šta je dijaliza i nisam znala da li smem da krenem da radim masažu srca. Kada mi je Tamara rekla šta je dijaliza, kad mi je u momentu pomogla da se prisetim, ja sam nekih pet do šest puta radila masažu srca i žena se povratila - dodala je.

Dok je Tamara pokušavala baku da vrati u život, njeni prijatelji i okupljene žene su je hladili papirima iz svesaka i polivali je vodom po vratu, masirali je, pokušavajući da je vrate u svesno stanje.

- Žena je počela da krlja, da povraća. Tada nam je laknulo, jer smo videli da je došla sebi. Naš drug Vanja Šijaković je sa Dušanom Borisavljevićem otišao do Urgentnog centra. Kada su tamo došli, rekli su im da je vozilo poslato - rekla je devojčica.

Zahvaljujući brižnoj deci, baka je preživela i kasnije joj je ukazana lekarska pomoć.

Spasila psa iz zaleđene vode

Priča o spasavanju psa u Nišu, koji je ostao zarobljen u ledenom bazenu, dirnula je jug zemlje, ali i sve koji su za nju saznali. Nesmotrenost, radoznalost i igra, neretko pse dovedu do veoma teške situacije, kada im je naša pomoć preko potrebna. Upravo se takva scena desila pre desetak dana i sa jednim preslatkim labradorom.

Hrabra Tanja Virdergar iz Niša, bila je osoba koja reagovala munjevito i na poziv troijice dečaka, došla i izvukla psa na sigurno. Ona je za Telegraf.rs otkrila detalje velike akcije spasavanja krznene loptice.

- Mi iz Niša imamo jednu grupu na fejsbuku, gde svakodnevno pišemo apele za pomoć, udomljavanje i razne druge akcije. Trojica dečaka, koji imaju po deset i dvanaest godina, zatekli su psa u blizini napuštene fabrike kod aerodoroma u Nišu. Taj deo je kompletno napušten, a bazen je toliko veliki, pa mogu reći skoro kao olimpijski. Pun je zaleđene vode, blata i stakla. Ti dečaci su zvali vatrogasce, ZOO higijenu i sve koje su mogli u tom trenutku. Skoro tri sata su stajali pored psa, nisu otišli ni u školu, a onda sam stigla sa mojim prjateljma i akcija je mogla da počne - ispričala je Tanja.

Mučeni pas sve vreme je pokušavao da izađe.

- Mi smo ga zatekli u ledenoj vodi kako sedi, ja sam ušla unutra i pokušala da ga izvučem. Imao je rane koliko je grebao da izađe, a pritom je bilo jako hladno, dole je mulj i neko staklo, a on je jadan plus i jako debeo. Izveli smo ga na čistinu i umotali ga u sve što smo imali kako bi se zagrejao - prisetila se devojka.

Ipak, sve se završilo dobro po, kako se ispostavilo, nečijeg ljubimca jer je pas odveden kod veterinara, gde mu je očitan čip, a potom i vraćen vlasniku.

Pobedila opaku bolest

Mina Julardžija ima 21 jednu godinu. Naizgled sasvim obična devojka, bez razlike u odnosu na svoje vršnjake, studentkinja je Socijalne politike i socijalnog rada na Filozofskom fakultetu u Nišu. Iako vizuelno izgleda potpuno zdravo, Mina je zbog bolesti propustila mnoge stvari koje su za njene vršnjake bile deo svakodnevice. Niko ne može ni da pretpostavi kakvu bitku vodi ceo život. Njen glavni neprijatelj je cistična fibroza.

Iako mnogi nisu imali razumevanja za njeno zdravstveno stanje jer, kako kažu, "ne izgleda bolesno", Mina se borila sa bolešću i pokušavala da živi normalan život mlade devojke.

Iako njena situacija nije nimalo laka, Mina je uspela da ostane pozitivna. Najpre je širila pozitivnu energiju kako bi njenoj majci bilo lakše, a vremenom je došlo i do toga da zaista ima pozitivan pogled na svet, bez obzira na nedaće u kojima se nalazi.

- Ljudi su se čudili jer ja stvarno imam jaku psihu. Kad je mojoj mami bilo teško što sam ja u bolnici i kad ona plače što sam ja tamo sama, uvek sam joj govorila da će sve da bude u redu. Obično roditelji decu bodre, a ja sam bodrila nju. Odrasla sam sa majkom, ja oca nemam. Gledajući majku koja je samohrana, koja se bori za sve nas, pošto nas ima troje, kao da sam želela da je zaštitim u tim momentima, da ne brine dodatno zbog mene. Uzela sam tu ulogu da ja budem njen zaštitnik i da joj govorim da će sve biti okej. Zbog tog zaštitničkog stava i velike ljubavi prema majci, izvukla sam iz sebe vedrinu, hrabrost i optimizam kada je moja dijagnoza u pitanju i to prenosim i drugim ljudima. Kad god me neko pita kako se nosim sa dijagnozom, ja im kažem da bi i oni, da imaju tu dijagnozu, bili takvi. Čovek mora da živi, ne može drugačije - rekla je Mina.

Želela je da pomogne majci, ali je time pomogla i samoj sebi i sama je postala vedra i optimistična. Kako kaže, imala je psihičke slomove, kao i svako drugo dete koje se nosi sa takvom situacijom, ali je ostala psihički jaka i nastavila da hrabro i uzdignute glave ide kroz život.

- Gledam i druge ljude koji imaju neko oboljenje i mislim da me od njih stvarno izdvaja taj optimizam i jak duh. Ne želim da odustanem - dodala je.

Iako ju je jedna hospitalizacija delila od smrti, Mini se ispunila rođendanska želja - da dobije lek "trifkatu" kako bi izašla iz začaranog kruga odlaska u bolnicu. "Trifkata" je njenu cističnu fibrozu učinila prošlošću.

Ono što je kod Mine takođe posebno jeste da ona svoje iskustvo sa bolešću deli na društvenim mrežama kako bi drugima sa isitm problemom pružila podršku i utehu.

- Ja sam listala Instagram i videla ljude koji vode srećne živote. Živim u malom gradu, svi se znamo i znamo čiji je život kakav, ali nije svako to plasirao na isti način. Bilo mi je muka da sa ljudima delim lažnu sebe. I ja sam se lažno plasirala, da sam super, da mi ništa ne fali. Odjednom sam uzela telefon i snimila sve što me muči. Imala sam potrebu da to podelim sa svima. Da podelim pravu sebe, svoj problem, i dal judima pošaljem jasnu poruku da nije sve kako izgleda na društvenim mrežama. Često kad smo loše, na Instagramu gledamo sve te ljude koji su srećni i to nas frustrira - ispričala je Mina.

Zato je sa svima želela da podeli da sve ima svoju pozadinu i da na Instagramu svako može da bude ono što poželi.

- Pitanje je šta si ti onda na kraju dana. Mislila sam da će, sutradan, nakon objave videa da mi bude glupo, ali dobila sam toliku podršku. Mnogo mi se ljudi javilo sa problemima. Govorili su mi da im je drago što sam progovorila os vom problemu jer su shvatili da ne treba da se stide svojih problema, da će sada da zagrle svoje probleme i budu srećniji sa njima. To mi je dalo vetar u leđa da nastavim da pričam ljudima, da vide kako izgleda život koji nije savršen i da nije sve onako kako nam plasiraju mediji i društvene mreže - istakla je.

Daje drugima iako joj je ćerka bolesna

Mama preslatke Teodore Kostadinović koja ima dijagnozu autizma je, iako skuplja novac za lečenje svoje ćerke kako bi otišla na terapiju, sredstva sa računa donirala drugima kojima je, kako kaže, hitnije.

Teodora i njena porodica odlučili su da pomognu Sari Prljinčević, tinejdžerki koja boluje od akutne leukemije i do 5. decembra treba da skupi novac za transplantaciju koštane srži, novoj korisnici fondacije Mileni Ivić, tridesetogodišnjoj devojci kojoj su pre četiri godine otkazala oba bubrega i hitno joj je potrebna transplantacija i devojčici Nađi Bojić koja ima autizam i potpuno je prestala da komunicira.

- Njima je hitnije nego Teodori. Ne može pitanje života da se meri sa Teodorinom situacijom. Ne treba ostati imun na tako nešto. Pritom, od kako je Teodora u fondaciji, mnogo mladih života se ugasio. To je sitnica. Nadam se da sam pomogla. Treba znati kome je hitno, ko je životno ugrožen. Život ne može da čeka. Pošto mi imamo još dva meseca da prikupimo novac, a nije u pitanju nedostižna suma, odlučili smo da pomognemo nekome ko je životno ugrožen i kome je zaista hitno - objašnila je Teodorina mama Jovana.

Ovo nije prvi put da su sa računa svoje ćerke sredstva preneli na račun nekoga kome je hitno i pomogli mu na taj način.

- Prebacivali smo sredstva i za malog Filipa Ivanovića. Kada smo tek ušli u fondaciju takođe smo prusmerili 50.000 dinara. Sada smo preusmerili 150.000 dinara za tri osobe. Nije to zato što mi imamo, već zato što su to osobe koje su životno ugrožene. Do sada se više od 20 života ugasilo. Videli smo one slike sa fondacije bez boje... Kad god smo u mogućnosti pomognemo kako možemo. Iako i mi trenutno sakupljamo novac za Teodoru, ima dece koja su manje vidljiva nego neka druga. Milena Ivić je od skoro u fondaciji, ali se slabo prikuplja novac, pa smo mi odlučili da joj pomognemo i tim prebacivanjem novca, a i da bude vidljivija kako bi joj ljudi pomogli. Apelujemo i na druge da pomognu - dodala je.

Majka hrabrost pomaže drugima

Anica Obradović iz Raške majka je dečaka Davida koji ima Angelmanov sindrom. U želji da podiže svest ljudi o statusu dece sa invaliditetom, ona redovno o tome govori na svom Instagram profilu.

- Na svom Instagram profilu sam progovorila o problemima i izazovima sa kojima se mi susrećemo, ali i ostale porodice koje imaju dete sa invaliditetom. Otvorila sam svoju dušu i na taj način olakšala i sebi i drugima. Danas mi je dosta lakše jer znam da nisam sama. Ostalima je lakše jer u meni nalaze snagu i motivaciju za svoju borbu, jer vide da je moguć srećan i ispunjen život bez obzira na tešku i retku bolest. Takođe, roditeljima su dostupne mnoge informacije koje ja tada nisam imala, poput prava i zakona za osobe sa invaliditetom. O tome se nigde ne priča, mnogi ni ne znaju koja su prava njihove dece, nego čuju usput preko drugih roditelja na rehabilitacijama ili, pak, društvenim mrežama. Rado delim sve korisne informacije koje znam i pomažem drugima da prihvate svoje dete kakvu god ono dijagnozu ima, ali i ostalima da se ne plaše da priđu detetu sa smetnjama i razvoju, ali i da ga uključe u igru i druženje - ispričala je Anica za Telegraf.rs.

Ipak, kako kaže, uprkos ogromnoj koju ima, desi se i da neko napiše neki komentar koji nije na mestu, te joj tako stigne "zašto dete na Instagramu", "detetu nije tu mesto", "treba osamostaliti dete", "zašto ga ne odvedete ovde ili onde", i slično.

- Nije to strašno, ljudi ne razumeju zašto je to tako i ja se uvek trudim da budem čovek i da objasnim, ukoliko osoba želi da čuje. Ukoliko ne, to je već njihov problem - dodala je.

Uprkos povremenim negativnim komentarima, Anica ne odustaje od želje da uz pomoć iskustva koje je stekla boreći se sama pomogne drugima.

Takođe treba napomenuti da su svi građani Srbije koji učestvuju u akcijama prikupljanja novca za one kojima je potrebno lečenje ili normalni uslovi života heroji naše države.

(Telegraf.rs)