Snežana i Ljubiša su zlatni bračni par policije: Oboje su "osvojili" državu, a on i svet u streljaštvu

Ona je mogla da bude ekonomista i da sedi u kancelariji, u toplom, a umesto toga je izabrala teren. On je želeo da bude pilot, ali su ga 90-te u tome sprečile i zadovoljile drugom željom. Nijedno se ne kaje. I zašto bi... Izgradili su i dalje gradu divnu karijeru, jer Snežana (43) i Ljubiša Momčilović (51) su zlatni bračni par Ministarstva unutrašnjih poslova (MUP). Ona je u Jedinici za obezbeđenje određenih ličnosti i objekata, a Ljubiša u Specijalnoj antiterorističkoj jedinici (SAJ), a oboje su prvaci u streljaštvu. Ona državni prvak, i nema joj ravne godinama unazad, a Ljubiša... On medalje više ne broji. Od prošle godine je i prvak sveta.

Ovo je priča o njima.

Preporučujemo

Šta ih je povezalo, može se i naslutiti, a delić priče, otkriva nam kavaljer.

- Nas dvoje smo se upoznai u policiji. Igrom slučaja su nam se putevi sreli. Radili smo u istoj jedinici. Ja sam između ostalih zadataka koje sam obavljao bio i instruktor za izvođenje gađanja. Odmah na početku se videlo da nju to interesuje, da je koncentrisana. Znate, žene su mnogo bolje za tako neke stvari nego muškarci. One mnogo brže napreduju u odnosu na muškarce. Muškarci su jako teški za rad i za napredak, žene mogu da napreduju u jako kratkom roku jer njihov mozak radi drugačije u situacijama kada se puca, i mnogo su lakše za rad ako govorimo o instruktorskom delu. Sa druge strane, fizička konstitucija i snaga su na strani muškaraca, a da su snažne, odavno bi nas pobedile u pucanju - priča Ljubiša za Telegraf.rs.

Za svoju suprugu s ponosom kaže da joj nema ravne:

- Jako je dobro pucala. Imala je napredak. Onda je počela da ide i na takmičenja. Pokazala je jako dobar uspeh. Ona je prvak države u klasi. Imala je samo pauzu kada je bila na trudničko i porodiljsko, ali u Srbiji joj nema ravne devojke koja može da je pobedi već jako puno godina.

Snežana i Ljubiša imaju sina od pet i po godina, te bez obzira na to što je on svetski a ona državni prvak, on kaže da su isti, svestan obaveza koje ona kao majka ima u kući, oko deteta, što joj onemogućava da vežba koliko i on. Funkcionišu kao tim. Svuda. Kako kod kuće, tako i na svakom putovanju, svakom takmičenju.

- Putujemo zajedno i pucamo međunaronde mečeve, i dosta mi to olakšava posao. Jer, kada putujemo po inostranstvu tačno svako zna svoj deo posla. Jako puno funkconišemo kao tim, jako se lepo uklapamo, i bukvalno svuda gde možemo putujemo zajedno i pucamo, i uživamo u tome - kaže Ljubiša a "na pitanje ko je bolji", titulu ne prisvaja za sebe:

- Dobri smo oboje ... Ona ima malo više obaveza što se tiče deteta, kuće... Zahvaljujući tome, ja sam slobodniji da mogu više da treniram ali ako se uporede moje vreme i moje mogućnosti za trening, sa njenim vremenom i svim obavezama, i broj naših medalja, mi smo isti...

Snežana, pak, kaže da je on bolji, ali i da zna momenat kada će ga pobediti.

- On je stariji, iskusniji, zato i postoje kategorije. Niko nije uspeš još ono što je on.. Ali, takmičimo se redovno - kaže Snežana kroz osmeh za Telegraf.rs:

- Rekla sam mu da kada pređe u super seniore, odmah ću ga pobediti. Za jedno 10 godina...Onda neće moći, ipak sam ja mlađa.

Zajedno su od 2006. godine. Zajedno su i u Sportskoj jedinici MUP-a otkako je oformljena, u kojoj se profesionalno bave praktičnim streljaštvom.

- Nemam nikog u porodici da je bio u policiji. Ljubiši je tata bio vojno lice. Nisam zamišljala sebe u policiji. Ja sam u MUP-u od 2005. godine spletom okolnosti. Prijavila sam se za konkurs, zašto, više se ni ne sećam tog momenta. Inače sam završila turističku školu, kasnije Ekonomski fakultet i master studije za odnose sa javnošću na FON-a, ali sam nekako volela da putujem. Ovo je baš bio splet okolnost. Prijavila sam se na konkurs, i to ne tako mlada, imala sam 26, 27 godina. Prošla sam, pronašla se u tome, počela da pucam, tako da jedno drugo to i nadgrađuje - priča Snežana za Telegraf.rs.

Vež 18 godina je u ovom poslu i, kako kaže, to joj je ušlo u krv.

- Nisam se nikada pokajala što sam otšla u policiju. Ne kajem se zbog ekonomije jer uopšte nisam tip koji sedi u kancelariji, nego sam terenski tip, koji voli da radi, da bude napolje, da nešto konkretno radi, da hoda... Takav mi je i sport, dinamičan, nije statičan. Ne pucamo samo u metu i stojimo nego imamo poligon koji rešavamo iz svih mogućih pozicija i sve moguće mete koje mogu da vam stave. Tako da mislim da ne bih mogla danas ceo dan da presedim u kancelariji. Već sam 18 godina u ovom i to mi je ušlo u krv, stalno sam u nekom pokretu.

- Pre nego što sam prešla u Jedinicu za obezbeđenje 2010., bila sam u zaštićenim svedocima, slično je kao obezbeđenje ali je, ipak, drugačiji tip posla. Sama Jedinica obezbeđenja podrazumeva fizičku spremnost. Od 2010. godine do prošle godine sam radila na poslovima pratnje. Bila sam pratilac, a od 2021. sam u Odeljenju za obuku, za instruktor za obuku i rukovanje vatrenim oružje. Posao pratioca je jako težak i naporan. Svi koji to rade moraju da budu fizički spremni, i mentalno i fizički, sve što doprinosi da kada odete na teren, na kojem možete da budete od 12 do 30, 40 sati u zavisnosti od posla, da to možete da izdržite. Ne može svako da se bavi tim poslom. Morate prvenstveno da volite to što radite a morate da budete i obučeni, i psihiki i fizički da izdržite taj napor.

Na pitanje ima li treme kada krene u obezbeđenje, otkriva da je specifična i da je suvi profesionalac.

- Svaki izlazak na teren bio mi je bukvalno kao da će sad nešto da se desi. Bavim se profesionao pucanjem pa možda ja to drugačije pojmim, ali svaki put kada sam izlazila na teren izlazila sam 100 odsto spremna u tom nekom smislu. Uvek razmišljam o svemu, kako bih ja rekla, tri godine unapred - šta bi bilo kad bilo. Jako je i fizički i psihički opterećujuće i za glavu, može se reći da ste vi sve vreme napeti - mišići, glava, morate sve da vidite, sve da čujete... Zato kažem da je i mentalnoi fizički teško da stojite 12 sati na nogama, da ne jedete, da ne možete do toaleta, posebno žene. Imate dete, muža, kod kuće obaveze. A na poslu opet morate da date svoj maksimum. Ali, kuća je kuća, posao je posao, i potrebno je naći balans - priča Snežana.

Snežana i Ljubiša su oboje državni prvaci svako u svojoj kategoriji.

- Iz svega volim da pucam ali pucam uglavnom iz pištolja. Koliko sam medalja donela? Uhhh...Samo u 2022. godini imala sam 13 zlatnih prezident medalja, 1 srebrnu i 1 bronzanu. Od toga su 2 zlatne i 1 sredbrna Ekipna za Sportsku jedinicu MUP-a. I zajedno smo osvajali medalje. Ja sam državni prvak u svojoj kategoriji otkako sam počela da pucam od 2009. godine, a Ljubiša je u novembru 2022. godine uzeo i svetsku medelju - navodi Snežana za Telegraf.rs.

Ističe da je jako lepo i zahvalno što je MUP formirao Sportsku jedinicu.

- Ona je jako bitna. Jer, otišli smo u Roterdam, to je bilo svetsko policijsko prvenstvo, koje se održava svake dve, tri godine. Da nije bilo Sportske jedinice, ne bi se ni čulo. Sledeče godine je u Kanadi. I to je za nas stvarno bio veliki uspeh. Doneli smo 7 medelja, a gde su drugi sportisti. Preko 9, 10 medelja je došlo u MUP tada. Bukvalno smo pokupili sva zlata Evidentno je da sport u policiji postoji, i da imamo jako dobre takmičare i mlađe koji se profesonalno bave sportom. Sportska jedinica nam jako puno pomaže. Meni je to jako pomoglo za kredibilitet, drugačije te ljudi gledaju, kada ste dobri u nečemu, imate neku veštinu. Meni je to jako pomoglo u karijeri da dostignem neki nivo, viši stepenik. Tako da sam spojila ta dva elementa što je ispalo savršeno - rekla je Snežana za Telegraf.rs.

Ljubiša je u policiji od 1995. godine, kada je počeo da radi u Državnoj bezbednosti, današnjoj BIA, a nakon završene Više škole unutrašnjih poslova. Interesovao ga je ovaj poziv, ali je pre svega želeo da bude pilot.

- "Među prvima u klasi sam završio školu i odmah dobio ponudu za posao u Državnoj bezbednosti. U DB sam ostao do 2003. kada državna bezbednost prelazi u BIA i ja sam tada prešao u MUP Srbije kroz Upravu za obezbeđenje a 2012. sam prešao u Specijalnu antitetorističu jedinicu na poziciju instruktora za vatreno oružje. Na to toj poziciji sam i danas, i polako čekam penziju. Nadam se da za jedno dve do dve i po godine da ću ispunim uslov za odlazak u redovnu penziju.

- Inače, interesovali su me vojska i policija. Završio sam "Petar Drapšin za avio-mehaničara i moj san je bio da budem pilot, međutim sva ona nesretna dešavanja 90-tih godina su omela te neke moje planove, a druga varijanta je bila policija. Posle moje neostvarene želje, zbog ratnih dešavanja da budem u Vojnoj akademiji, u Mostaru, okrenuo sam se drugom izboru a to je policija.

Snežana i Ljubiša Momčilović Foto: Privatna arhiva

Ljubav prema streljaštvu mu je još odmalena. Najdraža igračka mu je bila vazdušna puška i to je bilo nešto od čega se nije odvajao.

- Fudbal nikada nisam znao i nikada nisam voleo da igram. Pokušao sam košarku ali mi to jednostavno nije išlo. Borilački sportovi su mi jako bili dobri, boks, ali oružju sam nekako odmalena bio privržen. 80-tih su se vazdušne puške bukvano kupovale u svim radnjama, nije bilo odobrenja za nabavku, oružanih listova za nju. Uvek sam raspust, kada idem kod baba i deda, provodio sa vazdušnom puškom...Jednostavno, zanimala me balistika, kako radi, eksperimenti... Uvek mi je to privlačilo pažnju - priča Ljubiša za naš portal.

Medalje odavno prestali da broje

Sam dolazak u policiju je proširio mogućnost njegovom pristupu oružju, mnogo lakše i mnogo većoj paleti.

- Čim sam došao u Državnu bezednost u bivšu zgradu u Kneza Miloša, tamo nam je bila streljana. Kad god sam imao slobodno vreme išao sam u nju. Imali smo u vazdušnu i bojevu, uvek sam bio tamo. I provodio jako puno vremena. Kroz posao sam došao u konktak sa ljudima koji su me uveli u priču o streljaštvu i u takmičenja - kaže on.

Što se tiče medalja davno je prestao da broji, a takmičio se na gotovo svim kontinentima.- Od 2004. godine sam prvak države i nisam poražen do sada. Ne znam da li sam za 18 godina izgubio jedan meč što se tiče domaće lige i domačih prvenstava. Interesantno je bilo 2004. kada sam otišao u Češku, na prvenstvo Evrope, sa velikim očekivanjima. Kad sam završio, pogledam statistiku, bio sam 47. u Evropi. To je bio strašan šamar za mene, i tada sam imao dva puta, ili da budem prvak Srbije i dalje, ili da nešto uradim na evropskom i svetkom planu. Naravno, odlučio sam se za drugi put. 2007. u Francuskoj sa uspeo da uđem u prvih 10 u Evropi, bio sam 8. Tada mi je prišao menadžer Češke i nudio mi da mi oni budu sponzori da pucam sa češkim oružjem, da promovišem češku zbrojevku. Privatio sam to i 2010. sam uze svoju prvu medalju na prvenstvu Evrope. Onda se ređa 2013., 2016, 2019... 12 godina se nalazima na pobedničkom evrpskom postolju. Među prva tri takmičara u Evropi.

- Svetska takmičenja su, inače, jako teška. Svi dolaze, velika je napetost, poligoni su jako teški, sve treba otpucati mirne i hladne glave, što bismo rekli. Pucao sam u Aziji, u Filipinima, na Novom Zelandu, na Baliju, evo sad na Tajlandu. Međunarodna takmičenja više ne brojim. Godišnje pucam otprilike nekih 15 takmičenja... Do sukoba u Ukrajini, Rusija je bila, takođe, jako aktuena, Tamo sam jako puno vremena provodio i jako su interesantna takmičenja. U Rusiji zbog klime, hladnoće, uglavnom se održavaju u zatvorenom strelištu i razika je pucati na otvorenom i u zatvorenom strelištu. Drugačiji je stil pucanja. Ali, što se tiče medalja, uzmite svaku godinu i pomnožite sa desetak pa ćete dobiti otrlike neki zbir...Govorim o međunarodnim takmičenjima koje osvajam.

Na pitanje koja mu je medalja najdraža, Ljubiša kaže da mu je jako teško to da odredi jer svaka ima svoju priču.

- Ali, u kontekstu pripreme za nešto veliko, jedna od dragih mi je medalja iz 2010. i osvajanje trećeg mesta na prvenstvu Evrope, kada sam se prvi put popeo na podijum. To je prva medalja od 4 koje sam osvojio na prenstvima Evrope. Druga medalja koju bi izdvojio je zlato na Tajladnu, jer je prva medalja koju sam osvojio na svetskom nivou i ona opet daje pečat mom radu i velika je motivacija za buduće vreme koje me čeka i rad ispred sebe.

A, cilj mu je da pored te jedne svetske zvezdice, uzme bar još tri, četiri i to obećava.

- Štampa mi se jedan dres gde će iznad mog imena biti jedna zvezdica i zastave Srbija i pisaće prvak sveta. Nadam se da ću za 3 godne doći iz Južnoafričke Republike da dođem sa još jednom zvezdicom a verujte mi trudiću se maksimalno da donesem još tri, četiri zvezdice iznad mog imena dok još uvek mogu da trčim i da se bavim ovim sportom - poručuje Ljubiša za Telegraf.rs.

(Telegraf.rs)