"Nisam se tome nadala - 300 momaka i ja sama": Bojana je jedina žena koja je dobrovoljno služila vojni rok

Dok su druge devojčice maštale o kućicama za lutke i živele u bajkama, Bojana Lalić iz Novog Sada sanjala je potpunu suprotnost. Neki bi čak rekli i nemoguću, ali ova žena od svog sna nikada nije odustala. Vojska joj je uvek predstavljala najveću ljubav, a želja za adrenalinom i akcijom bila je neukrotiva. Iako se činilo da nikada neće moći da iskusi čari vojnog roka, Bojana je sa 36 godina svima pokazala da greše i postala jedina žena u Srbiji koja je otišla na dobrovoljno služenje.

Preporučujemo

Tada se njen dečiji san pretvorio u realnost, a kako kaže za tih 6 nedelja proživela je možda i najlepše trenutke u životu, iako nijedan dan nije bio lak. Međutim, Bojana je verovala da ljubav i vera mogu da pogaze svaku prepreku, te je u svojoj zamisli odlučila da istraje, a iz vojske je donela iskustva i priče koje nikada neće zaboraviti.

Kako je ispričala za Telegraf.rs otac joj je bio zastavnik, te je od malih nogu bila u vojnom svetu i na vojsku gledala kao na familiju. Kasnije, svoj san je pretočila u TV emisiju, a u 36. godini konačno dobila priliku da iskusi ono o čemu je oduvek sanjala.

- Kada sam upisivala fakultet nije postojala mogućnost da žene idu na Vojnu akademiju, a kada su dopustili da žene služe vojni rok, ja sam imala već 30 godina, a granica je bila do 30, bila sam besna. Ipak sam pokušavala da nađem način da dođem do vojske. Imala sam svoju emisiju i bila sam u uniformi, prošla sam neke stvari, vozila tenk... Tadašnjem načelniku generalštaba sam rekla: "Molim Vas, pustite me da služim vojsku". Njima je to bilo jako simpatično sve dok ministar Vulin nije usvojio odluku da lica rezervnog sastava od 30 do 60 godina koja nisu služila vojni rok sa oružjem budu pozivana na obuku u trajanju od 6 nedelja. Kada sam videla da se žene dobrovoljno prijavljuju odmah sam otišla i javila se. Ljudi su me gledali u čudu, nisam znala da ću biti jedina - započinje Bojana svoju priču.

Nakon prijave Bojana odlazi u Sombor na osnovnu obuku, a tamo ju je sačekala situacija kojoj se nije nadala. 300 momaka i jedna žena - ona. Iako je strepnja postojala, ova hrabra žena nije odlučila da stane, već da skupi svu snagu u sebi i svima, pa i sebi pokaže zašto je tu gde jeste.

- Mnogo je drugačije od onoga što sam do tada kao novinar snimala jer vi dođete i snimite prilog, ali niste u tome 24 sata. Svi su me zagledali i zazirali. Kada slučajno opsuju izvinjavali su mi se, pa sam im ja rekla da smo svi jednaki i da nema potrebe za ustezanjem. Nakon dva dana su me prihvatili kao da sam jedna od njih, prosto sam se stopila sa njima. Moj entuzijazam i energija su im pomagali. Dosta njih je kod kuće ostavilo žene i decu, a priče koje smo delili pomogle su im da prebrode razdvojenost. Svi su se pitali da li mi nešto fali jer sam otišla u vojsku. Prvo su mislili da me muž naterao, jer je isto u vojsci, ali on me je prvi molio da ne idem. Međutim, ja sam rekla da ne može da mi brani jer ja to volim od malih nogu. Kasnije su mi čak i pomagali, vodnica me je držala za opasač dok sam radila sklekove. Falilo mi je samo da imam još žena oko sebe u spavaoni, da se družimo. Muškarci su delili zanimljive priče, a ja nažalost nisam bila deo toga - dodaje Bojana za naš portal.

Kako navodi, iako je uvek bila fizički aktivna i prilično spremna, postojali su momenti kada je sumnjala u sebe. Na jednoj od vežbi na sebi je nosila veliku kilažu, a samo vera i unutrašnja snaga pomogle su joj da prebrodi tešku prepreku. Taj momenat Bojana nikada neće zaboraviti jer je uspela da pomeri svoje granice i dokaže sebi koliko je čvrsta.

Iako će svaki momenat iz vojske pamtiti do kraja života i uvek sa osmehom pričati o njima, vožnja tenka ostavila je poseban trag. Dok se prisećala tih nekoliko minuta, osmeh se nije skidao sa njenog lica, a malo adrenalina koji je osetila uspela je da prenese i nama.

- Tenk mi je oduvek bio moćna mašina i velika želja mi je bila da ga vozim. Kada se začulo brujanje osetila sam adrenalin. Samo sam pitala da li smem brže da idem, čak se podigla i prašina, a ja sam se samo smejala. Odlčno je iskustvo i volela bih da budem vozač tenka - priča nam ona.

Premda je bila jedina žena na služenju vojnog roka, svi u njenoj okolini su je podržavali jer su znali da srlja ka ostvarenju sna, a otac joj je čak napravio i pravi ispraćaj. Bojana kaže da joj je cilj da drugima sruši predrasude o vojsci kao mestu gde ništa nije dozvoljeno. Međutim, stvar koja ju je najprijatnije iznenadila bila je - hrana.

- Pre 30-40 godina sve je bilo mnogo strože, postoje pravila koja moraju da se poštuju, ali telefoni su uvek uz nas. Dešavalo se da se slikamo, naravno ne naoružanje, ali čuvamo uspomene iz vojske. Svaki vikend smo išli kući. Hrana je bila fenomenalna, ja sam mislila da ću da smršam i da se zategnem, ali sam čak i nabacila koji kilogram. Sinu sam nosila užinu i bio je oduševljen. Može i da se puši, imali smo kantinu... - objašnjava Bojana i dodaje da će i njen sin najverovatnije krenuti ovim stopama.

- Pored ovakve mame ne može da ima druga interesovanja - rekla je kroz smeh.

Bojana je jedna od ljudi koji veruju da vojni rok treba da bude obavezan, ali tvrdi da termin "obavezno" odbija ljude. Kako kaže vojska će vas definitivno spremiti za nepredvidive situacije, ali ono što je mnogo bitnije, od vas će napraviti čoveka.

- Vojska treba da bude potreba svakog mladog čoveka. Uvek se za vojsku vezuje negativna konotacija: "rat, smrt..." Mnogo ćeš lakše kasnije plivati u životu, jer život je jedan poligon, a kad se prođe obuka lakše ćeš naći svoje mesto. U vojsci ste svi jednaki, pomažete jedni drugima i poštujete autoritet. Smatram da ima mnogo više benefita vezanih za život, a naravno da postoje ljudi kojima će se to svideti, pa će poželeti da se bave time profesionalno. Ja sam se prijavila jer ako ne daj Bože dođe do nekog rata, želim da budem u kategoriji žena koje znaju da barataju oružjem i da odbranim pedalj svoje zemlje - kaže Bojana odlučno.

Iako je otišla u vojsku kasnije nego što je to htela, naučila je jednu važnu životnu lekciju. Sebe je opisivala kao buntovniju, osobu koja nije poštovala pravila, a posle ovog iskustva shvatila je šta je autoritet i koliko psihička blokada može da zaustavi ljude i ograniči njihov put.

- Ja imam astmu i mislila sam da ću se zamarati tamo, ali nisam imala nikakvih zdravstvenih problema. Svi ti ljudi su izuzetni. Zadržali su časnost i dobar duh. Momenat kada obučeš uniformu - kao da proradi gen predaka, da si tu neko na koga narod može da se osloni, dobiješ novu energiju - priseća se ona.

Bojana savetuje svima da barem probaju. Kako kaže, možda se neće svima dopasti aktivnosti i možda ne gaje svi istu ljubav koju gaji ona, ali ubeđena je da svako može da nauči nešto iz ovakve avanture, a mladima poručuje: "Pogledajte gde su vam granice, a onda ih pomerite".

(Telegraf.rs)