Na svadbi sam ušla u svet kriminala, iz zatvora pobegla na motoru: Ispovest Olivere Ćirković za Telegraf

Bivša košarkašica, članica organizacione međunarodne kriminalne grupe "Pink Panter", slikarka i spisateljica Olivera Ćirković, privukla je pažnju ne samo životom koji je živela, već i svojom iskrenošću. Napisala je svoju biografiju iz tri dela. Za kratko vreme prodalo se preko 100.000 primeraka, a sada snima i film o svom životu sa, kako kaže, velikim Draganom Bjelogrlićem.

Nasmejana i spremna da odgovori na svako pitanje.

- Moje odrastanje je bilo sjajno, uvek smo bili složna porodica i uvek su bili tu za mene. Moj otac, moja velika podrška, je uvek govorio: "Moja Olivera može sve". To mi je dalo vetar u leđa, samopouzdanje i to sam prenela na svog sina, koji je jedan sjajan momak. On mene gleda kao ćerku, i ja živim u toj ulozi ponosne majke i ćerke, a za koju godinu ću krenuti u vrtić - priča nam Olivera sa osmehom na licu:

- Bila sam jako dobra košarkašica. Igrala sam i u Grčkoj 93/94 godine. Jako sam bila uspešna. Onda sam upoznala na svojoj svadbi ljude iz tog sveta, i tako je sve krenulo. Tada je bilo jako teško, čak je i država ilegalno uvozila svašta jer se nije imalo, i tako je sve počelo, ali nemam neki datum kad sam digla dva prsta i upisala se u kriminal.

Olivera i njen bivpi muž sporazumno su se rastali, ali bez obzira na to, jako lepo funkcionišu. Oboje se, kako priča, trude oko deteta.

Bekstvo iz zatvora i kuvanje za kolege

- Ja sam u zatvoru bila povlašćena, jer sam najbolje slikala. Imali smo i taj društveno-koristan rad koji je smanjivao kaznu, to mi je bilo jako bitno. Bila je tamo jedna žena koja je osetila kako sam moćna, i zbog toge me nije volela. Ništa nisam radila što ne bih smela u tom trenutku. Rekla je kako nema više boja, i to me je ubilo. Duša mi je plakala, svaka suza je preko duše tekla, to je kao da mi je neko oduzeo deo mene, ali sam pobedila i tada, ali i nakon toga - priseća se i dodaje:

- Odlučila sam da pobegnem. Imala sam pristup telefonu za službenike zatvora. To sam iskoristila da javim mojim ljudima ceo plan, a njima sam rekla da dolazi čovek, model, imućan. Oni su bili jako radoznali, želeli su da vide tog modela, a ja sam to iskoristila i pobegla iz zatvora na glavni ulaz. Čekala su me dva motora, jedan slabije i jedan jače kubikaže. Sela sam na onaj slabiji, ali sam uspela da pobegnem. Čekao me je i stan, sve smo imali organizovano.

Iako uvek nasmejana, Olivera ne krije da često zaplače.

- Plačem. Čovek koji ne zaplače nije čovek, i to je nekako osobina jakih ljudi. Ali, nikada me nećete videti da plačem, iako se to desi jako često - iskrena je Olivera.

Ali, kajanje za nju nije opcija.  - Znate kako, svi se mi kajemo zbog nečega, ali zarad čega? Pa kajanje je uzaludno, fokusirate se na nešto što je bilo i smetnete s uma ono što dolazi, a nikako ništa ne možete da promenite - kaže nam Olivera i nastavlja:

- Najgori ljudi kojih se plašim su kukavice. Heroji su heroji, i oni ili opstanu ili ih nema, a kukavice su najgore. Imala sam dosta kukavica u svom životu, ali opraštam. Ja sam čovek koji se seća uvek i samo lepih stvari. Kada vam neko uradi nešto loše, nije lepo da se sećamo samo kraja, nego i onih stvari pre toga. A, kao i svi, imam i ja vrline i mane, ali kod mene je to isto. Uporna sam, ta upornost me dovede ili do nečeg što je loše, ili do neke najbolje situacije.

Slavica Stanojčić velika rana u Oliverinom srcu

Olivera je u zatvoru upoznala i Slavicu Stanojčić, jednu od najlepših Užičanki, koja je, takođe, bila navodna članica  Pink Pantera, a koja je preminula prošle godine usled teške bolesti.

Olivera nam otkriva da je duša boli zbog nje, jer je nepravedno bila u zatvoru. 

- Slavicu sam upoznala u zatvoru i zaista smo se nekako sklopile, bile smo jako bliske. Inače, moram da napomenem da ona nikada nije bila član neke kriminalne grupe i da mediji pišu neistine. Nepravedno je dve godine bila u zatvoru i duša me boli zbog toga. Da mi neko kaže 40 godina na rodiji ili smrt, izabrala bih smrt. Ona je bila divna, razbolela se i nakon šest meseci preminula. To ne mogu ni da opišem, taj bol. Učestvovala sam u toj njenoj borbi koliko sam mogla, a onda su mi rekli da je imala želju da ja održim govor na sahrani, što sam i uradila. Jedva sam dosegla tome. Bila sam nema od bola - priče Olivera dok suzdržava emocije i napominje da je sa Slavičinom porodicom stalno u kontaktu.

Omladini koja je krenula njenim stopama, poručuje da nemaju idole. 

- Moj savet je da nemaju idole, to je pogrešno. Tek kada upoznate, ali zaista upoznate te idole i njihove živote, navike, vrline i mane, shvatite da ste se razočarali. Ako želite da budete heroj u kriminalu, ili morate u zatvor ili da vas nema, ako vam se nešto od toga dopada, krenite momentalno tim putem i čeka vas zatvor ili ono najgore - poručuje Olivera.

Za kraj nam kaže da ne može da kaže da nije zadovoljna svojim životom, ali i da ne može da kaže da je srećna. Ističe i da kada bude umirala da će imati 100 želja.

- Na kraju dana, ne mogu da kažem da sam srećna, jer nisam uvek. Desi se da legnem i tužna, i ljuta, i svakakva. Ali, ne kažem da nisam zadovoljna svojim životom. Najbitnije je da imate dete u sebi koje gajite i koje uvek mora da bude tu negde u vama, ovo pitanje je teško. Što se tiče želja, ja sam neko ko uvek ima želje, male, srednje i velike, i na dan kada budem umirala imaću barem 100 želje, jer čovek koji ne želi nije živ.

Olivera nam je u razgovoru otkrila da je njen sin rođen u Atini i da ona obožava Grčku, te da planiraju možda u budućnosti da žive tamo jer, kako kaže, oni nas vole, a njoj prija sve. Ističe da idealizuje ljubav i da je to najbitnije u životu kao i opraštanje, kao i da je najbitnije sećati se svega što je lepo.

(Telegraf.rs)