Zašto je ovaj dokument postao "mrtvo slovo na papiru"? Kartica koja život znači ne važi od 2018. godine

Plastificirana kartica, u bojama koje tipično simbolizuju (medicinsku) pomoć - crvenoj i beloj - sa ponekom mastiljavom mrljom i crnim štampanim slovom, i danas se može naći u nekim novčanicima. Uz standardne podatke: ime, očevo ime i prezime, JMBG, adresu, mesto prebivališta i potpis hemijskom, stoji još i poruka: "Pristajem da se u slučaju moždane smrti moji organi i tkiva mogu upotrebiti za lečenje drugih ljudi".

"Nosim je da bi znali da sam tokom života bila 'za'", kaže jedna od onih u čijem se novčaniku donorska kartica i danas nalazi.

Ako, daleko bilo, doživi nesreću i ako je lekari zateknu u stanju moždane smrti, želi bar njima da kaže da bi pristala da svoj organ donira. Proživljavajući ovaj scenario u glavi, ujedno najgori, dodaje i to da bi se tako spasio život drugog, ako bi za nju već bilo kasno.

"Ali ništa mi ova kartica ne znači", nastavlja sama odgonetajući zagonetke.

"Ja mogu da želim da doniram organe, ali neko iz porodice može da bude protiv. Onda je odgovor ne".

Njena kartica je iz 2015. Tri godine kasnije Zakon o presađivanju ljudskih organa ukinuo je donorske kartice. Gotovo pet godina novčanik joj zalud čini težim.

Van zakona od 2018. godine

"Donorske kartice su van zakona već od 2018. I ranije kada je neko imao donorsku karticu, lekari su opet pitali porodicu za saglasnost", objašnjava za Telegraf.rs Ivana Jović, osnivač Udruženja "Donorstvo je herojstvo" i pacijentkinja na dijalizi koja čeka transplantaciju bubrega.

Ponavlja da je paradoks u tome da volja porodice može da nadjača volju preminulog člana sa donorskom karticom, te da je i u periodu između Zakona o transplantaciji iz 2009. do spomenutog zakona iz 2018. kartica imala samo deklarativnu vrednost. I u tom devetogodišnjem trajanju, sve do zakona koji ju je ukinuo, ona nije bila obavezujući dokument.

"Iskusniji ljudi iz udruženja kažu da su kartice bile dobar marketinški alat, jer si uvek mogao da napraviš akciju i da pozoveš ljude da je potpišu", navodi.

Ali da nije dovoljno samo pozivati i pričati o problemima obolelih, kojima je transplantacija organa poslednja terapijska mogućnost, pokazuje i izostanak pravne "težine" kartice.

"Jedino se ne pita kada je neko u registru nedonora, pa se za života izjasni da to ne želi. Oko 300 ljudi je u tom registru", objašnjava u kom slučaju se ni porodica ne pita za mišljenje.

"Bitno je i to da se svi u porodici usaglase. Mlađi čovek pogine, majka kaže neće, otac kaže hoće, onda ni lekari neće, jer odluka mora da bude jednoglasna", ističe Jović.

Kao što smo ranije pisali, zakon iz 2018. godine osporen je pred Ustavnim sudom. Upravi za biomedicinu Ministarstva zdravlja dato je šest meseci, do novembra 2021. da unese potrebne izmene, međutim rok je probijen, a pravni okvir za transplantaciju organa nedostaje i danas.

"Imajući u vidu ogroman medicinski i društveni značaj transplantacija u lečenju ljudi kod kojih je došlo do nepovratnog otkazivanja funkcije za život neophodnih organa, ali i obavezu države koja proizlazi iz niza međunarodnih ugovora da uspostavi pravni okvir koji u najvećoj meri štiti živote građana i građanki, neophodno je hitno otpočeti i sprovesti proceduru uspostavljanja pravnog okvira koji uređuje uslove i postupak presađivanja ljudskih organa i tkiva sa umrlih lica, kako bi se zaštitilo pravo građana i građanki na život i najviše standarde zdravstvene zaštite", stoji u saopštenju Beogradskog centra za ljudska prava, koji je nedavno uputio inicijativu Ministarstvu zdravlja, Vladi i Narodnoj skupštini Republike Srbije da se gorući problem reši.

U zemlji oko 2.000 osoba čeka organ, od čega je oko tridesetoro dece. Ove godine urađena je samo jedna transplantacija.

(Telegraf.rs)