Porodica Dimčić živi u jednoj prostoriji: Kuća im svakodnevno tone dublje u ponor, a oni sanjaju jedan san

Na samo 15 kilometara od Pirota, nalazi se malo selo Temska. Uska uzbrdica najavljuje ulazak u ovo mesto, a prepoznatljivo je po starim kućama pravljenim od blata  i slame. Međutim, mnoge od njih su danas prazne, jer su se meštani u potrazi za boljim životom preselili u gradove. Ipak, porodica Dimčić još uvek živi u ovom predelu i to u kući koja polako tone u zemljište.

Stara kuća bez kupatila predstavlja dom za čak pet članova porodice, a kada dođe vreme za spavanje majka, deca, baka i otac šćućure se u jednu prostoriju pored šporeta i tonu u san. Već na prvi pogled kuća deluje potpuno neuslovno za bilo koga, a kamoli za šestočlanu porodicu, međutim, situacija postaje još gora kada se pređe prag njihovog doma. Mračna prostorija puna vlage sa nakvašenim tepisima koji prekrivaju pod sačinjen od obične zemlje su mesto gde dvoje mališana provode svaki svoj dan. Leti, kada im vreme to dozvoljava detinjstvo mogu da iskuse napolju, ali kada dođe zima, ova četiri zida predstavljaju i prostor za san, igru i kupanje.

I pored svih problema i nemaštine, Dimčići strahuju od još jedne opasnosti - srušenog dimnjaka koji u svakom trenutku preti da izazove požar i uništi i ono malo što poseduju. Glava kuće Miodrag svakodnevno se trudi da svojoj deci obezbedi koru hleba, te radi razne poslove po selu, ali i njegove mogućnosti su ograničene jer su mu zbog moždanog udara ostale teške posledice po zdravlje.

- Imam troje dece, najstarija ćerka ima 5 godina, sin 3, a najmlađa ćerkica 5 meseci. Živim sa majkom, suprugom i decom. Kuća u kojoj živimo je katastrofa, ovde nema života. Nemamo vodu, nemamo kupatilo. Vodu uzimamo iz podruma i nosimo gore da bismo se okupali. Zimi decu kupamo u hodniku, nema veze da li je hladno ili ne, nemamo gde drugde. Tu i spavamo i spremamo hranu i idemo u toalet. Sve je u toj prostoriji - objašnjava Midorag situaciju ove porodice.

Dodaje da hranu često moraju da skupljaju po selu. Ko im šta da, to i uzmu. Ponekad, čak i ne dobije novac za svoj rad, već u zamenu za usluge dobija namirnice. Ali, Miodrag se ne žali, jer kako kaže, najbitnije je da deca imaju šta da pojedu.

- Radim po selima ko me pozove. Od primanja ne mogu da prehranim decu, primam socijalnu pomoć, a to nije dovoljno. Hranimo se tako što nam ljudi po selu daju ponešto da pojedemo. Uglavnom kad odem da radim kod njih oni mi daju ručak. Sada kada sam radio poslednji put čovek mi je dao 15 pilića, međutim oni se nalaze u istom prostoru u kom i mi spavamo jer druge prostorije nemamo, a u podrumu bi umrli jer je hladno - objašnjava naš sagovornik.

O novcu za ogrev ova porodica nažalost može samo da sanja, ipak, Miodrag ne odustaje od toga da svojoj deci obezbedi topao dom. Zato, svakodnevno odlazi na đubrište u blizini kako bi skupio drva i naložio vatru.

Kako kaže, da nema dece to ne bi ni radio. Mališani su ocu uvek na prvom mestu. Pred kamere našeg portala je stao u bušnim papučama, potpuno bos. Garderobu za najmlađe članove porodice do skoro nisu imali dok im sugrađani dobrog srca nisu doneli kese sa odećom. Ipak, drugi problem je to što odeću nemaju ni kako ni gde da operu.

- Ja sam isto obučen i leti i zimi - kaže nam Miodrag dok na hladnom novembarskom danu stoji u majici kratkih rukava.

Roditelji mališana žale samo zbog jednog. Ako ostanu u ovjoj kući teško da će deca uopšte moći da krenu u školu. Uslove za to nemaju, a kako kaže otac putovanje do škole biće nemoguće.

- Deca nisu kriva što žive u ovakvim uslovima. Treba i njima pružiti šansu za obrazovanje i školovanje - kaže otac setnim glasom.

Dimčići imaju samo jednu skromnu želju, a otac Miodrag svako veče zaspi nadajući se boljem životu za svoju decu jer će ga kako kaže, to učiniti najsrećnijim na svetu.

- Najveća želja je da mogu da obezbedim deci topao krevet, ništa više - zaključuje on za naš portal.

(Telegraf.rs)