Jedinstvena porodična "fabrika" porodice Savić: Narodna nošnja nekada koštala bogatstvo i bila statusni simbol

Mala opština u Zlatiborskom okrugu odavno je poznata kao prestonica tekstila u Zapadnoj Srbiji, a čuveni ariljski pamuk veoma je tražen ne samo u našoj, već i zemljama regiona. I dok se u privatnim fabrikama upravo od ovog materijala šiju odevni predmeti, bračni par iz sela Mirosaljci ostao je veran srpskoj tradiciji, koji se trude da je i u ovo moderno vreme sačuvaju od zaborava. Milka i Rade uprkos mnogim poslovnim izazovima ne odustaju od šivenja narodnih nošnji, baš onakvih kakve su nekad nosili naše babe i dede i koje služe za ponos.

Preporučujemo

- Nekada je narodna nošnja bila statusni simbol, imali su je samo najbogatiji i najviđeniji ljudi u selu. To vam je, primera radi, kao kada se sad neko pojavi u haljini koja košta hiljade evra i potpisuje je neki slavni dizajner. Dešavalo se da ako neko dođe u raskošnoj narodnoj nošnji na veselje i gost mu slučajno isprlja jelek, košulju i trajno uništi, morali su dati čitavu njivu od oko 30 ari za tu nošnju. Danas kakvo je vreme došlo, čitava narodna nošnja od glave do pete, košta manje od jednog ara zemlje na selu - rekao je za RINU domaćin Rade.

Oduvek su se Savići trudili da sačuvaju srpske običaje i tradiciju. Drže porodicu na okupu, a najsrećniji dani u njihovom domu su krsna slava, Božić i Vaskrs. Muški članovi porodice na te dane u crkvu obavezno idu obučeni u narodnu nošnju, pa je odluka da počnu šiti jeleke i anterije došla sasvim slučajno. U vreme kad nikad nije bilo više modnih dizajnera i kreatora u Srbiji, onih koji stvaraju srpsku narodnu nošnju je jako malo, a bračni drugovi iz Mirosaljaca su među retkima.

- Šili smo prvo za naše potrebe, ali to se kasnije proširilo i hobi se polako pretvorio u posao. Nije lako, jer je u svaki odevni komad uloženo mnogo truda, ali i ljubavi prema vremenu u kom smo mi nekada živeli i naši roditelji, preci. Trudimo se da otrgnemo od zabrava sve one stare običaje. Za jednu nošnju da se poptuno izradi potrebno je oko mesec dana. Najteže od svega je uraditi anteriju, jer je na njoj najviše ručnog rada, ušivaju se gajtani, a neophodno je znati i zlatovez. Materijali su takođe autentični, sve se radi kao nekad na čoji, plišu, ali i na našem domaćem ariljskom pamuku - rekla je Milka, ženski deo ovog dizajnerskog tima.

Da su Savići zaista pravi čuvari srpske tradicije dokazuje i stari razboj koji je domaćin Rade nasledio od majke, a koji i danas radi bez greške. Na njemu se tkaju šareni pojasevi, koje su nekada mladići i devojke ponosno držali "za pasom".

- Pre jednog veka ovu mašinu je imala svaka kuća, a tokom zimskih meseci žene su tkale ćilime koji nisu mogli, kao danas, da se kupe po prodavnicama. Trudimo se da sačuvamo sve što je srpsko i da poštujemo običaje. U našoj kući živi nekoliko generacija i svako ima svoju narodnu nošnju, koju i danas oblačimo za praznike. Tako odeveni idemo u crkvu, palimo badnjak ili lomimo slavsku česnicu - rekao je Rade.

Njihovi najčešći kupci su Kulturno-umetnička društva, pa ne bi preterali i ako napišemo da su nardone nošnje Savića iz okoline Arilja obišle čitav svet, upijajući na sebi zadivljujuće poglede. Među onima koji žele da se obuku "po starinski" sada je i sve više mladenaca koji tako odeveni žele da uplove u bračne vode i pred Bogom kažu "da". Takođe, nema lepše slike nego kad roditelji svojoj deci za proslavu prvog rođendana obuju opančiće, obuku nošnju i stave šajkačicu na glavu. Na svu sreću, kako kažu Savići, takvih porudžbina imaju sve više. Ipak, imaju oni i posebne kupce.

- Naši najčešći kupci su ljudi iz Srbije koji žive i rade u inostranstvu i nedostaje im rodni kraj, pa narodnu nošnju ponesu kao određeni suvenir da ih seća na zemlju u kojoj su odrasli. Kad je ugledaju neretko im vidimo i suze u očima. Imali smo mnogo kupaca iz zapadne Evrope, ali naša nošnja neretko preleti i okean, jer je kao poklon ponesu posetioci iz Australije, Amerike, pa čak i Afrike - priča Milka.

Epidemija korona virusa umanjila je njihov posao i proredila porudžbine, ali ipak ni tokom tih teških dana nisu ugasili mašinu. Živi se u brzom vremenu, ali duh tradicije opstaje i traje, pa se među njihovim kupcima često nađu mladenci koji žele da na dan svog venčanja obuku upravo u narodnu nošnju, ili je nose deca na proslavi prvog rođendana.

Nema dileme da će Milka i Dragan imati i svog naslednika, tako da stari razboj još dugo neće prestati da radi. Unuk Lazar tu je već sad da im pomogne u svemu što treba. Sa dedom je u štali, u malinjaku, na imanju, ali i u šivari kad zatreba.

(Telegraf.rs)