"Što da ti ne dam bubreg kad mogu da živim i sa jednim": Ispovest Aleksandra (35) kome je stranac spasao život

Aleksandar Katanić (35) godinama se borio sa hroničnom bubrežnom insuficijencijom. Bio je prinuđen da ide na dijalize, da bol prihvata kao svoju svakodnevicu, a mladost kao nešto u čemu uživaju drugi, ali ne i on.

Vest koju je sanjao da dočeka, obistinila se, i odjeknula našom redakcijom: Doniran mu je bubreg u Belorusiji. U emotivnoj ispovesti za naš portal, Aleksandar priča kako se nada da će sada ponovo moći da vodi normalan život, kao i da će se vratiti nekadašnjoj ljubavi - bavljenju sportom.

Preporučujemo

Ali, sada mu predstoji period oporavka i striktno vođenje računa o svom zdravlju, jer i pored transplantacije, postoji bojaznost, da ne daj bože, bubreg otkaže.

Međutim, prvi pokušaj da od svog donora dobije bubreg prošao je nesupešno. Kako kaže, uzrok toga je bio je propust etičke komisije, koja je na osnovu sedam pitanja koji su postavili njemu i njegovom donoru zaključili da je on navodno "dao pare za organ".

- Izašli smo pred etičku komisiju što je po zakonu obavezno da bi se uradila transplatacija, međutim trebali su da se ispune svi lekarski uslovi, a to je da se urade svi lekarski pregledi, a pogotovu da se uradi kros meč. Odnosno podudaranje da li donor može meni da donira organ. Međutim, mi smo izašli pred etičku komisiju, a da to nije bilo ni urađeno. Tu se desio propust i oni nam nisu dozvolili da dođe do transplatacije. Navodno, zbog toga što su oni ustanovili na osnovu pitanja koja su nam postavili da sam ja "dao novac mom donoru" - priča Aleksandar.

Aleksandrova priča u međuvremenu se širila. Posle neuspeha u Istanbulu, preko poznanice je uspeo da dođe preko bračnog para koji rade organizaciju za lečenje u Belorusiji. Stupio je i u kontakt sa pedestogodišnjakom velikog srca. Čovek koji je za njega zapravo stranac, rešio je da mu da bubreg uz konstataciju "što da ti ne dam bubreg kad mogu da živim i sa jednim".

On mi je rekao da ima veliku želju da mi donira bubreg, jer sam mlad i jer trebam da živim. Smatrao je da zaslužujem normalan život, a sa druge strane tvrdio je da i sam može da živi sa jednim bubregom. Ja sam bio pozitivno zatečen i nisam mogao da verujem da postoje takvi ljudi. Zaista mu se zahvaljujem i ne znam kako da mu se odužim zbog svega. Platio sam mu put i smeštaj u Minsk, gde je transplantacija obavljena, ali naravno, to je ništa u odnosu na ono što je on meni učinio - priča Aleksandar.

Aleksandar je u Minsk sa donorom stigao krajem oktobra, i odmah je bila zakazana operacija. U početku je morao da bude u karantinu. Donora su prvog odveli na operaciju, a odmah sat vremena posle odveli su i njega.

- Kada sam stigao u Minsk krajem oktobra, odmah mi je bila zakazana operacija. Stigao sam u petak, a operacija je bila u nedelju. Trajala je tri sata. Bubreg se odmah primio i počeo je da funkcioniše. Posle operacije sam imao manje bolove nekih tri dana, ali oni su bili beznačajni. Sedmi dan sam već bio pušten. U hotelu sam proveo još četiri dana, a uslovi su bili mnogo bolji nego u Istanbulu - objašnjava Aleksandar.

Kako dodaje, nakon buđenja iz anestezije, nije osećao nikakav strah. Sam je čvrsto vero da će sve  dobro proći. Osetio je bolove u predelu kuka, a onda sutra dan kada je bio pušten iz bolnice, konačno mu je došlo svesti, da je najzad nakon godina i godina patnje, uspeo da dobije zdrav bubreg.

Kako kaže finansijski ga je sve koštalo oko sedamdeset hiljada evra, ali on ne žali i ne može da opiše zahvalnost koju oseća prema čoveku koji mu je pružio šansu da ponovo normalno živi.

Sada pred njim je veliki oporavak, i nada se da će se u budućnosti vratiti svojoj velikoj ljubavi - profesionalnom bavljenju sportom.

Smeštaj u Istanbulu bio ponižavajuć

On moli sve ljude koji imaju probleme sa zdravstvenim stanjem i koji su prinuđeni da se leče u Turskoj, da se pripaze smeštaja, jer postoje hoteli u Istanbulu u kojima su nehumani uslovi.

- Prilikom dolaska u Istanbul, smestili su nas u zgradu na 31. sprat, gde jesmeštaj bio koliko, toliko dobar. Međutim, posle 24 sata nas je zvala žena koja organizator i mi smo bili premešteni u drugi hotel jer je ovaj u kome smo bili treba da se renovira. U tom smeštaju u kome sam proveo dvadeset i pet dana i koji me je koštao 1000 evra je bio u užasnim uslovima. Bio sam smešten na 31. sprat, što je meni odmah bilo sumnjivo, jer nije normalno da vi bolesnika smestite, maltene u potkrovlje. Umesto sobe, spavao sam u dnevnom boravku, koji je smrdeo strašno na buđ i na vlagu. Nisu želeli čak ni posteljinu da nam jedanput promene. Morao sam sam da je perem u veš mašini. Žena koja je bila zadužena za nas, nije ni želela da mi se javlja na mobilni telefon. Bila je kordinator i bila je zadužena za moje preglede u klinici. Ni na jednu moju žalbu nije htela da mi odgovori. Bio sam baš razočaran, a i pod konstantnim strahom i pritiskom, da li će transplatacija uopšte uspeti - priseća se Aleksandar.

(Telegraf.rs)