Srpsko selo avetinjske tišine: Ljuljaške zarđale, na oglasnoj tabli samo umrlice, škola nema nijednog đaka

Sablasna tišina, napuštene zgrade, škola i park bez dece. Ovako danas izgleda Ravna Reka, bivše rudrasko mesto podno Južnog Kučaja koje je predratnih godina brojalo više od 20 različitih nacionalnosti.

Kada je ekipa Telegrafa posetila ovo mesto, tokom septembra meseca, leto je bilo na izmaku. Na ulazu u selo naišli smo na meštanina koji je spremao ogrev za zimu. Oko stotinu metara dalje, ispred jedne stare kuće sedeo je vremešni Ravnorečanin Radojko Pajića (92), koji nam je kasnije podelio strašna sećanja na događaje iz Drugog svetskog rata koji su zauvek obeležili ovo mesto.

Tu, prekoputa njega, jedna takođe starija meštanka je kuvala ajvar.

Svuda oko sela su voćnjaci. Godina je bila dobra, pa su se grane pokirvile od roda. Nažalost, plodove nema kod da pokupi i ubere.

Odavno su iz Ravne Reke ljudi otišli tražeći svoje "mesto pod Suncem". Krenulo je to još od gašenja rudnika 1973. godine.

A upravo je rudnik bio povod da se u ovo mesto, tokom dvadesetih godina prošlog veka, dosele pripadnici više od 20 različitih nacija.

Francuzi, Nemci, Rusi, Rusini, Poljaci, Mađari, Albanaci, Makedonci, Srbi... Mnogi evropski narodi su svoju sreću upravu potražili u ovom malom, ali tada razvijenom mestu.

Iako različiti po nacijama, ali i veroispovesti, stanovnici Ravne Reke su tih predratnih godina ipak bili jedna čvrsta zajednica.

- Svi su živeli zajedno, sve nacije, nije se gledalo ko je kakve vere. Prema fotografijama koje imamo, vidi se da je to bilo jedino veliko zajedništvo i suživot, jedna zlatna vremena Ravne Reke, koja je tada, prema podacima, bila vrlo razvijena. Među prvima su imali hotel, školu - rekao je ranije za naš portal kancelar Beogradske nadbiskupije Ivan Poleto.

Veliki broj pripadnika rimokatoličke veroispovesti otvorio je potrebu za izgradnjom Svete Barbare, koja i danas postoji.

Fasada crkve je ostala autentična i netaknuta, kao i unutrašnjost. Klupe, ikone, gelerija, ispovedaonica... Sve još služi svrsi. Od naselja koje brojalo više hiljada stanovnika, sada je ostalo svega oko stotinu ljudi, mahom starijih.

- Ako gledamo period izgradnje crkve od 1935. godine, pa sve do početka Drugog svetskog rata, to je bilo zlatno vreme, kada je taj kraj živeo punim plućima. Vreme posle rata, broj stanovnika je krenuo da opada, a pogotovu tek posle 1973. zatvaranjem rudnika. Od tada pa do danas ostalo je na stotinak žitelja - objasnio nam je Poleto.

Prema poslednjim evidencijama, u Ravnoj Reci danas žive svega tri katoličke porodice, za razliku od predratnog perioda, kada je ovde bilo čak 3.000 katolika.

Odmah prekoputa bogomolje ostala je i zgrada škole "Vuk Karadžić", kao i centralni park.

Tamošnji meštani se prisećaju da je pre više decenija u ovom selu bilo po nekoliko odeljenja osnovaca. Od ove godine, nema nijedno.

I zaista, čim se dan smiri, ovde ćete čuti samo avetinjsku tišinu.

Klackalice i ljujaške u parku su zarđale, a njim prođe samo pokoji meštanin, odmarajući usput na truloj klupi.

Na oglasnoj tabli ispred nekadašnjeg doma kulture, sada stoje samo izlepljene umrlice.

Bolju sudbinu nemaju ni rudarske kuće sa oguljenim fasadama i urušenim krovovima, dok je drvenarija odavno poskidana.

Tu, u blizini, nalazi se, obrasla u korova i rastinje, i kuća Petrije Đorđević, žene čija je životna priča poslužila kao inspiracija piscu Dragolsavu Mihailoviću za delo "Petrijin venac".

Pored pokojeg Ravnorečanina, ovim mestom prođe i neki ljubitelj prirode, u nameri da udahne čist vazduh ili bere lekovito bilje i gljive, kojima je, kako kažu, ovaj kraj bogat.

Jedino još velelpna kamena crkva prkosi vremenu i zaboravu.

(Telegraf.rs)