"Bilo mi je sve gore, a pregled mi zakazali za 5 meseci": Kako je priča novinara Telegrafa na VMA dobila obrt

Neretko čujemo kako je na Vojnomedicinskoj akademiji (VMA) čekanje na pregled standardna pojava, ali uprkos pojedinim lošim komentarima, nikada se nije dovodila u pitanje stručnost lekara ove ustanove. Oni koji su, nažalost, zbog bolesti morali da je posete, uverili su se u jedno - da njihovi doktori danonoćno rade i bore se za naše živote.

I ja sam jedan od pacijenata. Kada sam otišao da zakažem pregled, već ionako dovoljno uznemiren zbog simptoma koji ne prolaze, termin sam dobio tek za 5 meseci. Pa je l ovo moguće, pomislio sam...

Preporučujemo

Još krajem 2019. godine sam dobio crvenilo na rukama. Mazao sam razne kreme, a moja prva "stanica" bila je čuvena klinika u Džordža Vašingtona. Davali su mi i tablete i injekcije, ali ništa nije pomagalo.

Pogrešna dijagnoza, kao i terapija, ispostaviće se kasnije. 

Kao i mnogim pacijentima u Srbiji, put do prave dijagnoze bio je trnovit. Jednom prilikom sam bio na kontroli, igrom slučaja obučen u crne stvari, nakon čega me je doktorka pogledala i rekla kako sam alergičan na crnu boju, bez da su mi uradili bilo kakav test. Upravo ta situacija, bila je kap koja je prelila čašu.

Nakon ovoga, rekao sam sebi da ću se sam lečiti i da od zvanične medicine dižem ruke. Mesecima sam lečio sam svoju kožu dok nisam shvatio da je situacija i više nego ozbiljna. Moje ruke nisu samo izgledale grozno, već su i užasno bolele. Tada sam presekao i otišao na VMA. Pun nade predao sam svoju knjižicu, a oni su mi zakazali prvi pregled za pet meseci. Bio sam ljut zbog perioda čekanja, ali sam ipak odlučio da se pojavim.

Došao sam na pregled kod doktora koji je situaciji pristupio krajnje ozbiljno. U pitanju je dr Dušan Šofranac. Bio je neodlučan oko dijagnoze, ali mi je zakazao biopsiju kao i kontrolu uz sve analize. Upravo tada, kada sam se pojavio na kontroli, rekao mi je da ostajem na lečenju u bolnici.

Tri nedelje.

Zakazao sam sve, otišao na prijem i potom došao na odeljenje gde je potpuni haos. Hodnici puni ljudi, lekari lete na sve strane, pitanja ne stignu ni da se izgovore do kraja, oni već žure da odgovore i jako su ažurni.

Na kožnom odeljenju koje se nalazi na desetom spratu dodeljen sam doktoru Živić Marku. Seo je za sto, ispitivao me natenane sve do detalja, od rođenja do danas, za sve bolesti, i tek tada počeo da me leči. Moram da napomenem da pristupačniju osobu nisam sreo. Budući da su mi svakodnevno vadili krv, oduševilo me je što je jednom ušao u sobu, samo mi rekao da su rezultati dobri i izašao. Na svako moje pitanje imao je konkretan odgovor.

Sestre su, suprotno pričama koje generalno slušamo, bila sjajne. Ljubazne i pune razumevanja. Pružile su mi više od pukih medicinskih usluga. Jedno ime ću pamtiti, Danijela Ručnov, uvek nasmejana i vesela. Prvi put sam video toliko želju da se nekome pomogne, obično su u bolnicama svi nervozni, ali ovde to nije bio slučaj.

Ipak, biću iskren do kraja. 

Da je sve sjajno - nije. Jedina mana, po mom iskustvu, jeste hrana koju daju pacijentima, gde neretko dobijate parče mesa i kašiku! Pa kako da sečemo meso? Zgranulo me je i da doktori i sestre nemaju obezbeđen obrok, jer mnogo rade i retko kad ih vidimo na pauzi.

Zahvaljujem se celom timu, a posebno doktoru Marku koji mi je pokazao da grešimo kada generalizujemo i sve "trpamo u isti koš". Drago mi je da u Srbiji ostaju dobri i požrtvovani doktori.

(Telegraf.rs)