Prilaze mi i pitaju da li smo mi Srbi stvarno "loši momci": Marko iz Čačka ovako proživljava "američki san"

Život na obali okeana, džogiranje u ranim jutarnjim satima, odlično plaćen posao, kuća sa bazenom i egzotična putovanja. Ovako bi pojedini opisali ostvaranje "američkog sna", a mnogi su se iz Srbije i otisnuli na dalek put kako bi taj scenario pretvorili u realnost. Marko Dramićanin jedan je od tih. Pre šest godina napustio je svoj rodni Čačak i otišao preko okeana.

- Još od perioda osnovne, a kasnije i srednje škole, imao sam želju da iskusim “američki san”. Nakon što mi se 2016. godine ukazala prilika za odlazak tamo, odlučio sam se na taj korak. Nestabilna ekonomska i društvena situacija u zemlji, kao i spora tranzicija u globalne tokove bili su neki od razloga koji su inicirali moj odlazak - kaže Marko za RINU i dodaje da put do lagodnog života u zemlji snova ipak nije posut ružama.

Preporučujemo

- Postoji velika razlika između kategorija ekranizacije i realnosti. Ono što se predstavlja na tv ekranima iz Holivuda, deluje lako ostvarivo i dostupno. U stvarnosti, dosta je teže. Za sebe, mogu reci da je “bolji život” od onoga koji sam vodio pre. Trenutno radim u kompaniji za finansijsko konsultovanje. Trudim se da puno putujem, kako po Americi, tako i po drugim kontinentima. Nedavno sam bio i u Africi, iz koje nosim fantastične utiske. Sve je to nešto što najverovatnije ne bih mogao sebi da priuštim, da sam ostao da živim u Srbiji - kaže ovaj Čačanin.

Čak i hiljadama kilometara daleko Marko se sureo, doduše retko, sa predrasudama vezanim za zemlju iz koje dolazi. Кako Srbiju i Srbe vide u tamo nekom dalekom svetu, poprilično je jasno.

- Većina njih i ne zna gde je Srbija i najčešće nas pomešaju sa Sirijom ili Sibirom prema načinu izgovora. Starije generacije koje znaju, uglavnom nas pomenu po Jugoslaviji. Deo populacije koja prati sport, zna nas najviše po tenisu, i Novaku. Nekoliko puta su me pitali za mišljenje o tome da li smo mi kao Srbi “bad boys” jer smo u nekim od holivudskih ostvarenja okarakterisani kao takvi povodom ratova vođenih u bivšoj Jugoslaviji - priča Marko.

Prilagođavanje američkom sistemu, u njegovom slučaju trajalo je skoro dve godine za koje kaže da su bile i najteže. Bilo je neophodno mnogo odricanja i žrtvovanja.

- Upravo u tom teškom periodu prilagođavanja, rekao bih da se ponekad javi osećaj nostalgije i želja za povratkom, koji ubrzo budu zamenjeni osećajem lične odgovornosti i borbom za svoje ciljeve. Mogao bih reći da se periodično javljaju ti momenti, ali isto tako shvatim da je američko tržište kapitalističko, veoma otvoreno za implementaciju novih ideja i da su daleko veće mogućnosti od nekih koje su se, lično meni, ukazivale u Srbiji - izjavio je Marko.

Sada mu manje nedostaje sve iz Srbije jer češće dolazi. Međutim ono što mu najviše fali, osim prorodice i prijatelja, svakako je hrana.

- U Americi je jako ubrzan zivot, svakim dolaskom u Srbiju, razlika u vremenskoj dinamici bude sve više osetnija. Mogućnosti za početak kao i za napredovanje su ravnopravne i dostupne svima i ne dodeljuju se nepotistički, ni na sličnim osnovama. Veoma je izvesno iskusiti kulturološki šok pogotovu u velikim gradovima gde se možemo upoznati sa svim nacijama sveta, njihovim kulturama, kuhinjama, što je po mom mišljenju velika prednost multietničkih sredina - zaključio je ovaj mladić.

Njegova poruka je jasna - ako želite nešto da ostvarite, borite se da uspete. Tada čak ni ostvaranje američkog sna nije daleko.

(Telegraf.rs)