Ivan biciklom obilazi svet da pomogne bolesnoj deci: Prepešačio Bajkalsko jezero, pa zaplakao, ali ne od bola

Život Ivana Mladenovića iz Šida potpuno se promenio u samo jednom danu pre 6 godina. Monotonija ga je naterala da se odluči na nesvakidašnji korak - obilazak sveta biciklom. Sve je počelo putovanjem do Ostroga, a onda je ove godine postao prvi i jedini Srbin koji je prepešačio Bajkalsko jezero.

Kako navodi za Telegraf.rs, prijatelji su mu upućivali raznolike komentare, neki su sumnjali u njega, ali kada je bez ikakvog iskustva stigao u Crnu Goru, znao je da je to njegov životni put i sve čemu je težio. Oodlučio je da granice pomera sve više i više, dok nije došao do onoga što niko u našoj zemlji još uvek nije ostvario. Svoju avanturu Ivan je započeo 2016. godine, a sve sa jednim ciljem - da pomogne deci oboleloj od raka.

- Biciklom sam 2016. godine obišao Ostrog i Tiranu, 2017. biciklom sam išao do Moskve, 2018. do Pekinga. 2019. godine hodao sam do manastira Hilandar, a 2020. vozio bicikl po Zapadnoj Africi od Senegala, preko Zapadne Mauritanije, Zapadne Sahare, Maroka, sve do Lisabona. 2021. godine sam krenuo peške za Jerusalim, ali zbog korone sam morao da stanem u Atini. 2022. godine sam postao prvi i jedini Srbin koji je prepešačio zaleđeno Bajkalsko jezero ukupno sam prešao 650 kilometara, i sada sam išao peške do Ostroga. Većina ovih putovanja bila je posvećena deci oboleloj od raka, skupio sam dosta značajna sredstva kako bih im pomogao. To nisu svakidašnja putovanja, otvorili smo neki SMS da bi građani uplaćivali pomoć i bilo je uspešno - navodi naš sagovornik.

Kako kaže Ivan, do Pekinga je putovao najduže, čak četiri meseca, a najekstremnija i ujedno najizazovnija avantura mu je bila Bajkalsko jezero.

- Do Ostroga mi je trebalo 6 dana, do Tirane i Moskve 17 dana, do Afrike 49. Bajkal sam prešao za 20 dana i to je najekstremnija avantura. Najniža temperatura bila je -22 stepena, vukao sam i sanke sa sobom. Prepešačio sam Bajkalsko jezero i stigao na kraj svoje avanture, u grad Nižnjeargansk. Renžer, kog sam sreo u nacionalnom parku, i koji je tu preko 35 godina, nakon početnog iznenađenja i oduševljenja mi je rekao da sam ja, koliko je njemu poznato, prvi čovek iz Srbije koji je uradio tako nešto. I iskreno, jako sam srećan i ponosan zbog toga. Nije bilo ni malo lako. Ta borba, ne samo sa prirodom i njenim ćudima, već i sa samim sobom, to pomeranje granica izdržljivosti, sve me to teralo napred. Dolaskom do cilja, po prvi put sam zaplakao. Ne od muke i bola, već od radosti i pomešanih osećanja. Uspeo sam - prepričava nam on.

Iako je putovanje bilo teško i teralo ga do granica izdržljivosti, Ivan nikada nije pomislio da odustane. Kako navodi, tu opciju nije ni razmatrao, niti reč "odustajanje" postoji u njegovom vokabularu.

- Ni u jednoj avanturi nisam hteo da odustanem. Imam taj neki "suv inat" i za mene ne postoji ta opcija. Nikada kada sam se probudio nisam pomislio "šta mi je ovo trebalo", jer ja sam to hteo. Nikada nisam koristio voz ili autobus, jer ako to ikada uradim, to više neću biti ja - navodi on.

Iako mu je Bajkalsko jezero donelo posebnu titulu, putnik iz Šida kaže je nešto drugo na njega ostavilo najjači utisak. Kada je usred azijske zemlje čuo rečenicu: "Pomaže Bog, brate", Ivan je znao da će taj momenat zauvek pamtiti.

- Poseban utisak na mene ostavila je Mongolija, tako nešto nikada nisam video, a takođe nisam znao da tamo ima naših ljudi. Trebalo je da ostanem samo 12 dana, ali se to pretvorilo u ceo mesec. Upoznao sam Mongloca koji mi se obratio rečima "Pomaže Bog brate", studirao je u Beogradu i zna srpski jezik perfektno. Jahao sam kamilu, ugostili su me prelepo, to prijateljstvo je ostalo do današnjeg dana. U životu nisam video toliko konja na jednom mestu. Oduševila me je i Čečenija. Oni su u Evropi poznati kao "loš narod", svi su mi govorili da ne idem tamo, ali meni je bilo fantastično. Ljudi su bili veoma gostoljubivi, davali su mi novac i pomoć. Čovek mi je prišao na sred puta i pitao da li mi treba nešto, ja sam mu rekao da mi ništa ne treba i da ću nastaviti svoj put, međutim, on je raširio ruke i rekao "Dobrodošao u Čečeniju". Morao sam sve da ostavim i da ga izgrlim, to nikada neću zaboraviti. - pojašnjava on.

Ipak, svako putovanje nosilo je sa sobom određene poteškoće. Kiša, sneg, hladnoća, pa i divlje životinje Ivana nisu ostavili ravnodušnim, ali avantura u Turskoj mu je najteže pala. 20 teških kilometara morao je da gura bicikl uzbrdo, a onda kada bi pomislio da je nedaćama kraj, Ivan bi video još uzbrdica koje su se ređale unedogled.

- Dolazim iz Vojvodine i navikao sam da čim malo odmaknem ulazim u drugo selo, međutim, u Rusiji je bilo potpuno drugačije. Tu kilometrima nema ničega. Prvu noć sam proveo u šatoru, a kada sam se probudio naišao sam na jednu ženu koja je prodavala medveđe krzno, rekla mi je da je područje na kom se nalazim podneblje medveda, tada mi nije bilo baš svejedno. Kako vreme prolazi, sve više ulaziš u taj ritam. Dnevno sam prelazio oko 150 kilometara u proseku. Čovek se vremenom uhoda, navikne se na putovanje - dodaje on.

Jedino prevozno sredstvo mu je njegov verni bicikl. Ni po čemu nije specifičan, ali naš sagovornik tvrdi da ga još uvek dobro služi.

- Bicikl je sasvim običan, nemam čak ni neko posebno sedište, nikada me nije izdao. Volja je presudna, a vozilo uopšte nije od velike važnosti. Velika predsnost ovih avantura je što sam kampovao u šatoru, ne zavisim ni od koga. Mogu da spremam hranu, punim telefon... Sve zavisi od mene - koliko ću odmarati, kada ću krenuti. Retko se zadržavam u gradovima, više vremena provodim u selima. Ti ljudi ne sreću često putnike, uvek nude pomoć i dobronamerni su, nekada me vode i po 2-3 kilometra do smeštaja - objašnjava nam on.

Ivan ne planira da odustane od svojih nesvakidašnjih avantura. Kako kaže, još ga nisu izmorile, a glavni cilj mu je grad do kog nije uspeo da dođe zbog pandemije korona virusa. Iako se sa problemima susretao oči u oči i ostajao bez prevoznih sredstava, putnika iz Šida pokreće želja koja je jača od bilo koje poteškoće pred kojom se nađe.

- Putovanje u Jerusalim nisam završio i to mi je najveći cilj trenutno, planiram da sledeće godine krenem iz Šida tamo. To je avantura koju sam posvetio jednom obolelom dečaku iz tog grada i voleo bih da je završim. Rekao sam sebi da ću to uraditi kad-tad - zaključuje Ivan.

(Telegraf.rs)